HAG -U nastavku suđenja Goranu Hadžiću pred Haškim tribunalom, tužilac je tvrdio da su se proterivanja nesrpskog stanovništva iz samoproglašene Republike Srpske Krajine, kojoj je on bio predsednik, nastavile i posle dolaska mirovnih trupa Ujedinjenih nacija (UNPROFOR) 1992. godine.
Prema rečima tužioca Daglasa Stringera, Hadžić je kao predsednik Republike Srpske Krajine (RSK) "odbijao koegzistenciju" na njenoj teritoriji, a Vensov plan, na osnovu kojeg je UNPROFOR došao u Krajinu, "služio mu je samo da očuva status kvo" nakon ratnih sukoba tokom jeseni 1991. godine.
"Nesrbi su i dalje osuđivani i proterivani. Nije prihvatao povratak izbeglica na teritorije", pod kontrolom Srba, rekao je Stringer. On je ukazao i da su novoosnovane jedinice teritorijalne odbrane RSK bile "pod direktnom komandom Hadžića", a da su neke jedinice JNA "ostale u RSK" i posle povlačenja, pri čemu su neka vozila JNA samo prefarbana kako bi ostala u službi teritorijalne odbrane.
Stringer je ocenio da je stvaranje vojske RSK predstavljalo kršenje Vensovog plana, i da je ta vojska imala logističku podršku Srbije, pri čemu je paravojna jedinica Tigrovi pod komandom Željka Ražnatovića Arkana ostala u RSK.
Tužilac je i dalje ukazivao na Hadžićevu bliskost sa Arkanom, koju je dokumentovao snimcima sa raznih TV stanica.
Takođe je govorio o odgovornosti Hadžića u vreme pada Vukovara u jesen 1991. godine i da je blisko sarađivao sa JNA.
Hadžiću je stavljeno na teret da ništa nije činio da spreči nehumano postupanje sa hrvatskim zarobljenicima i njihovo ubijanje i mučenje u zatvoreničkim centrima, za koje je rečeno da su postojali i u Srbiji, to jest u Sremskoj Mitrovici i Šidu. Prema Stringerovim rečima, Hadžić je obilazio ove centre. Stringer je ukazivao da su srpske snage tokom ratnih dejstava 1991. godine uništavale i pljačkale verske objekte u istočnoj Slavoniji, a da se ovakvo ponašanje nastavilo u posle dolaska UNPROFOR-a.
Takođe je rekao da su se i prinudna iseljavanja nesrba nastavila, a da je kod izbeglica postojao strah da se vrate svojim kućama bez obzira na prisustvo međunarodnih mirovnih snaga.
Suđenje Goranu Hadžiću pred Haškim tribunalom počelo je danas uvodnom rečju Tužilaštva, koje je opisalo nekoliko incidenata u istočnoj Hrvatskoj 1991. godine, u kojima je ubijeno više desetina ljudi, i optužilo Hadžića za odgovornost za te incidente.
Tužilac Daglas Stringer opisao je premlaćivanje i ubistvo Franje Papa, njegovog sina Mihajla i još devet ljudi - Hrvata i Mađara - 9. novembra 1991. godine u Centru za obuku vojnika u Erdutu, koji je bio sedište Srpske dobrovoljačke garde Željka Ražnatovića Arkana.
Franjina supruga Julijana Pap, njihov sin Franjo i Natalija Rakin pogubljeni su nekoliko dana kasnije pošto je Julijana počela da se raspituje za nestalog muža i sina, rekao je Stringer.
Tužilac je opisao i incident u Iloku, gde je oko 50 nesrpskih zatvorenika odvedeno van grada u polje deteline, koje su prethodno bile minirale srpske snage.
"Zatvorenicima je naređeno da se uhvate za ruke i počnu da hodaju poljem mašući nogama kako bi locirali i razoružali mine", rekao je on. Kada je prva mina eksplodirala, srpski vojnici su otvorili vatru po zatvorenicima. U incidentu je ubijen 21 Hrvat, a većina ostalih su ranjeni, kazao je Stringer.
"Ovo su prvi zločini koji su pratili smrt jedne kulturno bogate i raznovrsne zemlje koja se zvala Jugoslavija", napomenuo je on.
Podsećajući da je optuženi u to vreme bio na čelu vlade Srpske autonomne oblasti Slavonija, Baranja i Zapadni Srem (SAO SBZS), tužilac je rekao da Hadžić, mada je znao za ove incidente, nije učinio ništa da zaštiti one koji nisu Srbi u tom kraju i da je odobrio te zločine.Tužilašto će, posle predstavljanja optužnice, izvesti prvog svedoka.
Hadžić, bivši predsednik Republike Srpske Krajine, optužen je za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja u Hrvatskoj u periodu od juna 1991. do decembra 1993. godine, uključujući progone, ubistva, zatvaranje, mučenja, deportaciju, bezobzirno razaranje i pljačkanje javne i privatne imovine.
Hadžić je uhapšen 20. jula 2011. godine, a prilikom prvog pojavljivanja pred sudijama Haškog tribunala, 24. avgusta iste godine, izjasnio se da nije kriv ni po jednoj tački optužnice.