KRALJEVO - Golub Cvetković, zemljoradnik iz sela Podunavci na pola puta između Kraljeva i Vrnjačke Banje, već dve i po godine brine o paru labudova na Podunavskim barama nedaleko od obale Zapadne Morave.
Od kako su ove ptice izabrale ovaj kraj za svoje stanište, Golub ih svakog dana hrani kukuruzom, rekavši da i kada odlete, jedan njegov, samo njima prepoznatljiv zvižduk dovoljan je da se pojave.
"Laza i Bisa, kako sam ih ja nazvao, dolaze samo kada ja zažviždim! Znaju da ih zovem na ručak koji ne propuštaju. Inače, Lazina sudbina nije laka. Bio je već jednom "oženjen" ženkom koja je stradala od hica iz lovačke puške. Sve do prošle godine ovde je živeo sam i jedino se sa mnom družio", priča Golub.
On kaže da je i Laza bio ranjen čim se pojavio na ovim barama. Dramlijama iz puške izrešetana mu je jedna noga, ostala izbušena, ali je labud prezdravio. Sudbinu usamljenog labuda promenio je dolazak jedanestočlanog jata ovih ptica na Podunavske bare.
Prema rečima naseg sagovornika koji je pratio celu situaciju, Laza im se odmah pridružio. Ipak, kada se jato pripremalo za odlazak iz ovog područja, najlepšu labudicu sa kojom se najviše zbližio, izabrao je za svoju saputnicu.
"Neverovatno je bilo gledati kako svi labudovi odleću, a Laza bukvalno izvlači Bisu iz jata i dovodi je baš ovde, na mesto gde ih ja uvek hranim", objašnjava Golub dok dve prelepe bele ptice plutaju ispred njega, zaranjajući glavu u vodu kako bi pojele bačeni kukuruz.
Ljudi su umešali svoje prste i kada je reč o Lazinom i Bisinom potomstvu. Labudica je izlegla tri jaja i na njima nepomično ležala čitavih osamdeset sedam dana. Samo jednom je prišla bari da se napije vode i neko ih je ukrao! "Tužno je bilo gledati ovaj prizor. Laza joj je u kljunu nosio bačeni kukuruz da je nahrani. A, onda, neko je samo poharao gnezdo. Posle ovoga je snela još dva jaja. Opet je ležala na njima neko vreme, ali su bila prazna, neoplođena", objašnjava Golub.
Cvetković nam je kazao da mesečno potroši oko 15 kilograma kukuruza na hranjenje labudova. "Znate, i ja sam u teškoj materijalnoj situaciji, a retko ko može da razume da labudovima bacam hranu. Ima ljudi koji mi poklone kukuruz, nešto ja izvadim iz mog ambara, i snalazim se. Za Lazu i Bisu mora da ima. Želim samo da ih niko ne dira, i da jednog dana Podunavskim barama zaplove mali labudovi, njihovi ptići", zaključio je Golub.
Napuštajući Podunavske bare, setismo se i porekla njihovog naziva. Ovde su nekada u jatima sletali vrapci dolazeći iz Podunavlja, po čemu su bare i dobile ime. Sve u svemu potpuno ptičja priča.