Džuda: Evropi preti sudbina Jugoslavije!
NJUJORK - Kriza koja potresa Evropu mogla bi dovesti do balkanizacije Evrope, umesto da budemo svedoci evropeizacije Balkana, a Evropska unija bi mogla da doživi sudbinu Jugoslavije, piše u objavljenom komentaru na sajtu Blumberga.
Autor teksta Tim Džuda ističe da su na izborima u Kataloniji jasnu većinu dobile partije koje se zalažu za secesiju i bez obzira na težak put do tog cilja, sada više nije u domenu fantastike da u roku od nekoliko godina počnemo da govorimo o krnjoj Španiji, bivšoj Belgiji i nekadašnjoj Velikoj Britaniji.
Sve ovo što se dešava, podeseća autor, deluje poznato svima koji su pratili zbivanja u Jugoslviji. Sličnost između sloma te države i današnjeg separatizma širom Evrope očigledna je na dva nivoa.
Pre svega, u EU postoji podela na sever i jug, a potom ista podela postoji u unutar država, gde "severnjaci" ne žele da finansiraju "lenje" južnjake. To jasno može da se uoči i kada Nemci govore o Grcima, navodi se u tekstu.
Identična situacija viđena je i u bivšoj Jugoslaviji posle smrti Josipa Broza Tita. Slovenija i Hrvatska su pristajale da finansiraju manje razvijenih delove države dok je bilo novca, ali su se stvari dramatično promenile kad je nastupila kriza.
Paralele se mogu povući, ističe Džuda, i na nivou nacionalističkih i krajnje desnih političara koji su početkom devedesetih u Jugoslaviji, kao i danas širom Evrope, dobili na značaju na osnovu politike koja je usmerena na svakoga ko ne pripada tom narodu.
Štaviše, ističe se u tekstu, jasne su sličnosti između nacionalista i ekstremnih desničara u današnjoj Evropi i Slobodana Miloševića i Franja Tuđmana, koji su došli na vlast u Jugoslaviji krajem osamdesetih godina.
Ta poređenja su, navodi autor, ljudima na Balkanu očigledna već duže vreme, a u Srbiji se na to gleda i sa zluradošću, jer kada se Jugoslavija raspadala, mnogi Srbi su govorili da će se to maligno tkivo secesionizma iz njihove države brzo proširiti Evropom.
Ti stavovi sada postaju opravdani, bez obzira što je polazna premisa pogrešna, jer je Milošević želeo veliku Srbiju, a Tuđman veliku Hrvatsku, dok Katalonci i Valonci nemaju sličnih ambicija.
Sadašnje teorije o "Evropi sa više brzina", navodi se u komentaru, mogle bi da se uporede sa nekadašnjim konceptom "asimetrične federacije" u Jugoslaviji, a nije nevažno ni to što vođstvo EU nije izabrano glasovima birača, baš kao što to nije bilo ni rukovodstvo nekadašnje Jugoslavije.
Naredna sličnost je rotirajuće predsedništvo Jugoslavije, koje je teško ne uporediti s današnjim rotirajućim predsedništvom EU, a razlog za izbegavanje direktnih izbora je isti - strah od preglasavanja mnogoljudnijih država.
Džuda ističe da se protiv nekih, ako ne i svih, sličnosti može staviti primedba da je današnja Evropa demokratska, a Jugoslavija to nije bila, ali podseća da, koliko god se to nekima ne sviđalo, ostaje činjenica da su i Miloševića i Tuđmana Srbi i Hrvati izabrali na slobodnim izborima.
Džuda na kraju ističe da bi narodi koji sada imaju separatističke ambicije mogli nešto da nauče na primeru Jugoslavije.
Jugoslavija je, ističe se u komentaru, bila veoma značajna evropska država, baš kao što su to danas Španija ili Velika Britanija, dok je EU bila globalna sila, a sedam državica koje su nastale iz Jugoslavije društveno i kulturno su na začelju svih dešavanja, broj stanovnika u stalnom je padu, njihov uticaj u svetu je slab i zato moraju da se povinuju tuđim pravilima i normama, posebno EU.
EU i države kojima preti secesija nekih delova teritorije moraju pronaći nove načine komunikacije, a ako prevagnu mudre glave to će moći da se postigne. U suprotnom se otvara mogućnost balkanizacije Evrope, što bi, zaključuje Džuda, bila tragedija.