Sin majke hrabrosti stigao kući!

DRVAR - KUĆA skromna, stan u potkrovlju, soba prostrana i topla, miriše na bebu. U krevecu mirno spava novorođeni Nikola Dunović, sin prerano preminule Jelene Trikić (32), koja je radi zdravlja svoje bebe, u trudnoći odbila jaku terapiju lečenja citostaticima, iako je imala tešku dijagnozu zloćudnog tumora na mozgu.

Nije preživela. Svi u rodnom Drvaru, gde je i sahranjena, plakali su za njom. Nema srca u Srpskoj i van njenih granica, koje nije dirnula hrabrost Jelene Trikić, koja je spasla život svog jedinog deteta, kojeg je videla svega nekoliko puta pre smrti. Posle je bolest uzela maha i pomoći nije bilo.

Ipak, ako utehe ima, u krevecu u porodičnoj kući Gorana Dunovića, Jeleninog supruga, Nikola nasmejan i zdrav. Spava, jede, svi ga ljube, grle, obilaze.

- Navikao se na ruke, pa voli da ga držimo - kaže Jelenin suprug Goran Dunović. - Nikoga i ne čudi da se navikao na ruke, jer kako i ne bi kada ga svi nose.

Nikola, koji je rođen 9. oktobra, uteha je snaga i Trikićima i Dunovićima. Jedina potvrda da je Jelenina smrt ipak imala smisla, ako se to za smrt uopšte može reći. Ime mu je dala majka. Kažu, zavetovala se Svetom Nikoli da će, ukoliko rodi sina, da mu da ime - Nikola.

Priča je počela 2003. godine, kada su se upoznali Nikolini roditelji Jelena i Goran. Zavoleli su se Drvarčanka i Prijedorčanin i ona se uskoro udala u Dunoviće. U potkrovlju porodične kuće Dunovića u Prijedoru napravili su svoje gnezdo. Ipak, nije im se dalo.

- Prvo su doktori rekli da je to kod nje benigni tumor, a posle je sve krenulo po zlu. Prvu operaciju Jelena je imala 2007, a drugu 2009. godine. U trudnoći, u martu su joj rekli da je sve u redu. Nadali smo se da je to naše čudo. Ipak, u septembru smo doživeli šok. Dijagnoza je bila strašna. Morali su je ranije poroditi, zbog straha za bebu. Nikola je rođen kao sedmače. I posle carskog reza Jelena se počela oporavljati, ali joj se onda stanje pogoršalo. Nije joj bilo spasa - priča Jelenin suprug Goran.

Njena hrabrost dirnula je brojna srca. Pokrenuta je akcija, još dok je Nikola bio u banjalučkom Kliničkom centru, u kojoj su ljudi dokazali da ipak ne zaboravljaju jedni druge, uprkos teškim vremenima.

- Zaista hvala svima, moj Nikola je dobio veliku količinu pelena i hrane. Dobio je odeće, svašta. Stigla je i pomoć predsednika Dodika, koji mu je poklonio zlatni lančić sa krstom i novčanu pomoć od 1.600 KM. Predsednik je i porodici za troškove sahrane obezbedio oko 3.000 maraka. Zaista nemam reči kako da svima zahvalim - skromno priča Nikolin otac Goran, nastavnik srpskog jezika u Osnovnoj školi „Majka Knežopoljka“ u Knežici kod Kozarske Dubice.

Za koji dan trebalo bi da se vrati na posao, na koji svakodnevno putuje. Svi kažu, bori se. Neće da ga tuga svlada.

Kada za koji dan tata Goran sedne u automobil, koji je star najmanje 20 godina, i krene na posao, Nikola će tada, baš kao i dosad, najviše vremena provoditi sa Goranovom sestrom, svojom tetkom Sanjom. Ona se, uz baku Veselku, brine za Nikolu, hrani ga, kao da je njeno dete.

- Imam i ja dve kćeri, ali one su već velike devojčice. Nikola je naše mezimče i svi ga veoma volimo. Samo se nadam da će, kada poraste, prihvatiti istinu o smrti majke, sa što manje bola - kaže njegova tetka Sanja, dok ga s ljubalju presvlači, hrani, uspavljuje.

Život je i Dunoviće i Trikiće stavio na teška iskušenja, ali nema sumnje da Nikoli neće nedostajati ljubavi. Ima je u Prijedoru, ali ima je i u Drvaru, jer ga stalno obilaze Jelenini roditelji, majka Milkica, otac Vladimir i sestra Vlatka s porodicom.

Nikolin otac Goran kaže da nema želja, osim jedne:

- Samo da mi sin bude živ i zdrav, a ostalo ćemo nekako!