Sergej Trifunović: Ovde je poslednjih 20 godina Dan mrmota

Broz je poslednji vladar koji je kapirao značaj kulture

Jedan od najvećih srpskih glumaca Sergej Trifunović preporučuje čitaocima Sana da se koncentrišu i pozitivno razmišljaju, jer se, kako kaže, „misli zakopaju negde u svemiru i određuju nam život“, piše dnevni list San.

Trifunović u novogodišnjem intervjuu za naš list ističe da je napravio neke nove filmske priče i sarkastično dodaje da njih „neće biti teško ostvariti sa najjačim budžetom za kulturu u Evropi“.
- Prestao sam da imam ograničavajući faktor vremena. Nova godina mi nije povod za sumiranje i rezolucije. Ovde je poslednjih 20 godina Dan mrmota. Sad su najavili veliki obračun s korupcijom. I uhapsili su Miškovića. Da li da bi oslobodili mesta za svog Miškovića ili je to samo zavaravanje nacije zbog nečeg drugog? Onda postave direktora pečenjare za direktora „Kolubare“. Sve su to potezi mrmota. Gomila stvari da ukrstite noge, ruke i repove.

Dobro, imate valjda neki lični najupečatljiviji utisak?
- Sad ću zvučati kao, bože me oprosti, Nataša Bekvalac, ali meni lično godinu je obeležio moj big bend, koji sanjam od 1997. Greje me to što izgleda prilično impresivno i zvuči sjajno. Napravio sam još i neke filmske priče koje tek treba da zažive, to jest tek treba da nađemo nekoliko miliona evra kako bismo ih pokrenuli. Ali to neće biti problem sa 0,62 odsto - najjačim budžetom za kulturu u Evropi.

Otkud ti uopšte ideja za big bend? Kako to zvuči?
- Kornelije Kovač je radio emisiju za RTS 1997. i zvao me da nešto otpevam. Ja sam odabrao „Moon Dance“ od Morisona i pitao da l’ može big bend to da svira. Rekao je da može. Došao sam, a tamo legenda Bubiša Simić, čovek koji je svirao sa Dizijem Gilespijem. Tu jednu stvar koju sam s njima uradio poneo bih na traci sa sobom u grob. To je bilo pre svih filmova koje sam ikad snimio. Rad sa big bendom mi se tada činio kao previše veliki zalogaj za mene. Sad su se sklopile kockice. Recimo, Pol Enka je već uradio big bend obrade postojećih stvari, ali je on to sproveo apotekarski čisto. Mene zanima prljavi fanki soul big bend. I to već prilično tako zvuči. Skoro smo imali svirku u „Mikseru“, 23 čoveka na sceni, zajebana organizacija.

Svirate i rokenrol, da li ste muzičar ili glumac?
- To mi je ventil. Imam bend Užička republika s ortacima iz srednje škole. Sviramo ono što smo uvek svirali. Nema potrebe da se čovek ograničava. Treba da radi ono šta oseća. Prošle godine sam više svirao nego glumio.

A rad na televiziji?
- Trenutno spremam nešto, ali ne smem da pričam šta jer sam pod omertom. Da ne bude Sergej Trifunović „slips vid fišiz“.

Samo vas još na dnu reke nema. Imate i novi internacionalni filmski angažman...
- Uskoro počinjem rad na filmu „Poslednji vitezovi“, američka produkcija, a snima se u Evropi. Igraju Klajv Oven i Morgan Frimen, a reditelj je Japanac Kazoaki Kirija. On je već uradio dva filma zasnovana na japanskim legendama. Ovaj je zasnovan na legendi o 47 samuraja. Njih je korumpirani savetnik kralja osudio, raspustio i pogubio njihovog gospodara. Samo su se prividno rasuli po Edu (današnjem Tokiju), glumili prosjake i pijance, a u stvari su spremali osvetu. Na kraju su posekli savetnika i dobili oprost kralja. Radnja filma je smeštena u neko fiktivno kraljevstvo i vreme. Morgan Frimen igra pogubljenog vođu, Klajv Oven jednog od ratnika, a ja kralja. Kralj je vrlo pragmatična, inteligentna, cinična, duhovita, surova, ali pravična faca.

Tako je u fiktivnom kraljevstvu iz filma. A kako vidite stanje kod nas, pogotovu u kulturi?
- Bez sistemskih promena samo se dublje zakopavamo. Poslednji vladar koji je na ovim prostorima kapirao značaj kulture bio je Josip Broz. On je imao mejnstrim - „Užička republika“ je snimljena 1975. i bila je po svetskim standardima. Ali je dozvolio i crni talas, jer su to bili prvi ljudi koji su donosili nagrade, koji su u svetu proslavili naš film i zemlju. Titova tekovina je i porez na šund. Ako komisija proceni da kriterijumi nisu zadovoljeni, plaća se porez. Sad bi ili 90 odsto estrade nestalo, ili bi se država obogatila.
Danas je prestiž rukovati se s Novakom Đokovićem. A Maja Miloš je snimila film za 300.000 evra, dobila 15 nagrada u svetu i niko iz ministarstva je nije ni primio. Albanija ima veći procenat budžetskih izdvajanja za kulturu i svima se j*be što je Narodni muzej zatvoren. Nek glumci izađu na berzu, pa da se vidi šta, ko i kako. Draža Marković, stric Mire Marković, počeo je 1954. „seču pozorišta“. Kao Gering je vitlao pištoljem na pomen reči kultura. Učinio je izvesnu štetu, ali je brzo nestao i ona je sanirana. Ovo sad premašuje to što je čiča Draža počeo.

Tako je crno, a vi i dalje bijete na 100 frontova...
- Ne dozvoljavam da mi na raspoloženje utiče to šta Đilas misli o pozorištu, šta Vučić misli o kulturi ili kako Dačić peva „Miljacku“. Oni su sad na vlasti, a ja ću biti glumac ceo život, čak i kad umrem. Ja ću ostati večno, a njih se niko neće sećati za 40 godina. Sećaće se samo Slobe. Ja sam optimista. Samo treba da se bavim svojim mikrokosmosom. To je jedini način da se promeni makrokosmos. Nekad je dovoljno i osmehom ulepšati dan komšiji. Ko zna šta iz toga kreće?
Dugo smo bili zemlja mrštavaca, kapiram da je to već izašlo iz mode. Imaš svoje, radi svoje, veruj u to što radiš. „Ništa mi nije važno, našao sam dobar bend, ja bih samo da sviram...“ Ćale mi je davno rekao kad sam se lomio šta ću u životu: „Šta god da radiš, radi časno, pošteno i do kraja.“ Koncentracija i pozitivno razmišljanje. Jer misli se zakopaju negde u svemiru i određuju nam život. Čitajte Napoleona Hila, tu ima mnogo pametnih stvari.

Boško Ćirković Škabo