Društvo
Kontrola brojnosti predatora
Organizovani lov na predatore mora da bude jedna od aktivnosti kojom bi se njihov broj doveo na razumnu meru
Predatorske vrste su neophodne u prirodi. Odstranjuju slabe i bolesne jedinke i kontrolišu brojnost pojedinih vrsta, ali šta se dešava kad se previše razmnože?
Svaki lovac upitao se po ko zna koliko puta šta sve od divljači pojedu samo tokom jednog dana. U proleće, kad većina divljači ima mlade, gubici mogu biti ogromni. Nestaju cela legla zečeva, gnezda fazana i jarebica i, naravno, lanad.
Zimi, po velikom snegu, predatori relativno lako hvataju izgladnelu i prozeblu divljač, te ona, desetkovana, sledećeg proleća ne može da nadoknadi svoju brojnost. Kako izaći iz ovog vrzinog kola.
Odgovor je - kontrolisanim i organizovanim odstrelom. Međutim, kod nas su, kao po običaju, neusklađeni pojedini zakoni. Neke nevladine organizacije koje „štite životinje“ zdušno se zalažu za očuvanje pojedinih predatora, a najčešće zbog novca iz raznoraznih fondova „prijatelja“ sa Zapada. Hteli to ili ne, moramo priznati - a i statistički pokazatelji i iskustva starijih lovaca pokazuju to - da je, dok nije bilo tzv. zaštitara, u prirodi bilo mnogo više divljači. Neophodno je da se zapitamo zašto je to tako.
Na ovo pitanje bi ljudi iz struke trebalo da daju odgovore i da se pravna regulativa prilagodi tome, a ne da po inerciji prihvatamo sve što vidimo na Zapadu.
Organizovani lov na predatore mora da bude jedna od preventivnih aktivnosti kojom bi se njihov broj doveo na razumnu meru. Ova aktivnost bi očuvala neophodnu brojnost jedinki lovnih vrsta, ali i uticala na suzbijanje bolesti. Ovo se, naravno, ne odnosi na vrste čija je brojnost ugrožena (ris i medved). Pored konkretne koristi, taj lov je važniji jer se u njemu okuplja veliki broj lovaca, te se na tim skupovima razmenjuju iskustva, razgovara o problemima i druži.
Taj lov mora biti sistematski kontrolisan i dobro organizovan. Nažalost, u većini slučajeva to kod nas nije praksa. U narednom periodu neophodno je poraditi na edukaciji lovaca i stručnih službi lovačkih udruženja na tome kako ostvariti optimalnu brojnost predatora, ali i uskladiti propise.
Svaki lovac upitao se po ko zna koliko puta šta sve od divljači pojedu samo tokom jednog dana. U proleće, kad većina divljači ima mlade, gubici mogu biti ogromni. Nestaju cela legla zečeva, gnezda fazana i jarebica i, naravno, lanad.
Zimi, po velikom snegu, predatori relativno lako hvataju izgladnelu i prozeblu divljač, te ona, desetkovana, sledećeg proleća ne može da nadoknadi svoju brojnost. Kako izaći iz ovog vrzinog kola.
Odgovor je - kontrolisanim i organizovanim odstrelom. Međutim, kod nas su, kao po običaju, neusklađeni pojedini zakoni. Neke nevladine organizacije koje „štite životinje“ zdušno se zalažu za očuvanje pojedinih predatora, a najčešće zbog novca iz raznoraznih fondova „prijatelja“ sa Zapada. Hteli to ili ne, moramo priznati - a i statistički pokazatelji i iskustva starijih lovaca pokazuju to - da je, dok nije bilo tzv. zaštitara, u prirodi bilo mnogo više divljači. Neophodno je da se zapitamo zašto je to tako.
Na ovo pitanje bi ljudi iz struke trebalo da daju odgovore i da se pravna regulativa prilagodi tome, a ne da po inerciji prihvatamo sve što vidimo na Zapadu.
Organizovani lov na predatore mora da bude jedna od preventivnih aktivnosti kojom bi se njihov broj doveo na razumnu meru. Ova aktivnost bi očuvala neophodnu brojnost jedinki lovnih vrsta, ali i uticala na suzbijanje bolesti. Ovo se, naravno, ne odnosi na vrste čija je brojnost ugrožena (ris i medved). Pored konkretne koristi, taj lov je važniji jer se u njemu okuplja veliki broj lovaca, te se na tim skupovima razmenjuju iskustva, razgovara o problemima i druži.
Taj lov mora biti sistematski kontrolisan i dobro organizovan. Nažalost, u većini slučajeva to kod nas nije praksa. U narednom periodu neophodno je poraditi na edukaciji lovaca i stručnih službi lovačkih udruženja na tome kako ostvariti optimalnu brojnost predatora, ali i uskladiti propise.
Naši predatori
Predatore možemo podeliti prema brojnosti na tri grupe: one kojih ima u optimalnom broju, prenamnožene i ugrožene.
Optimalni: divlja mačka, kuna zlatica i belica
Prenamnoženi (uglavnom): vuk, šakal, lisica, domaće mačke i psi lutalice, ali i ptice grabljivice
Ugroženi: ris, medved
Naravno, podaci o brojnosti variraju u pojedinim lovištima i može se desiti da negde neke vrste nema, a da je drugi deo zemlje prenaseljen njom.