Stavljam tamne naočare na oči, u desnoj ruci držim štap za slepe i krećem na zadatak - da vidim kako se Beograđani ponašaju prema osobama s posebnim potrebama. Osećam strah i nelagodnost dok koračam centrom grada. Dajem sve od sebe da se ponašam kao da ne vidim, iako se osećam kao da me je neko bacio na drugu planetu.
Međutim, koliko god moj zadatak bio težak, ja sam se sa osmehom vratila u redakciju, jer sam shvatila da su ljudi povratili ljudskost i da su konačno postali spremni da izađu u susret onome kome je pomoć potrebna. Najveći broj ljudi mi je u toku dva sata mog zadatka nudio da me prevede preko ulice ili pomogne da uđem u prevoz.
- Uhvati me za ruku, prevešću te preko - najčešća je rečenica koju sam čula od starih i mladih. Podsetimo, pre skoro dve i po godine, novinarka Kurira takođe je bila u ulozi slepe osobe. Tada niko nije želeo da joj pomogne, čak su se neki sugrađani bahato ponašali.
1. situacija pijaca: Ćero, dala si više para!
Otišla sam na pijacu u centru grada da kupim voće. Dok sam sa štapom nesigurno silazila niz stepenice, jedna gospođa mi je prišla i upitala da li mi je potrebna pomoć. Pošto sam je ljubazno odbila rekavši da mi ne treba jer znam put, stigla sam do jedne tezge.
- Dajte mi četiri pomorandže - ljubazno i pomalo zbunjeno sam tražila od prodavačice.
- Ovo vam košta 280 dinara - kaže ona, nakon čega joj ja dajem 1.000 dinara i govorim:
- Evo vam 200 - foliram da bih videla da li će da mi vrati kusur ili će iskoristi to što sam slepa i novac zadržati za sebe.
- Ne, ćero. To ti je 1.000 dinara, evo, ja ti vraćam 720, a ti to stavi u džep da ti ne ispadne - kaže prodavačica.
2. situacija pešački prelaz: Slobodno prođi
Kad sam zastala kod pešačkog prelaza na kojem nije bilo semafora, svi automobili su se zaustavili, a jedan gospodin iz belog kombija otvorio je prozor i dobacio:
- Sad slobodno možeš da prođeš, nema nikog.
Nakon toga nastavila sam i došla do drugog prelaza, na kojem je bilo uključeno crveno svetlo.
- Hoćete li ja da vam kažem kad se upali zeleno svetlo - pitala me je jedna žena, koja uopšte nije čekala da pređe ulicu, nego je zastala kad me je videla. Ljubazno sam joj se zahvalila i kratko, dok se nije pojavilo zeleno svetlo, popričala s njom.
3. situacija autobuska stanica: Pazi, stepenik
Dok sam nespretno hodala do autobuske stanice na Terazijama, nekoliko ljudi mi je prišlo i ponudilo pomoć. Hteli su da me prevedu preko ulice, da mi kažu gde je stepenik, da mi skrenu pažnju da ne udarim u stub ispred sebe. Kad sam napokon stigla na stanicu, prišla mi je jedna žena.
- Koji autobus čekate? - pitala me je.
- Čekam 29 - odgovorila sam puna stida što lažem ljude oko sebe, a opet presrećna jer sam shvatila koliko su spremni da pomognu drugima.
- Ja ću vam reći kad stigne trolejbus. Ajde, uhvatite me za ruku, pomoći ću vam i da uđete, a ako treba, ići ću s vama nekoliko stanica - nudila je gospođa pomoć, nakon čega sam ja rekla da ću ipak sačekati drugaricu koja svakog trenutka treba da stigne.
Jankovićeva: Nesreća nas zbližila
Psiholog Aleksandra Janković kaže za Kurir da je usled opšte nesreće došlo do saosećanja među ljudima.
- U društvu koje je generalno prilično unesrećeno saosećanje među ljudima se povećava. Prosto smo svi u bedaku, pa niko neće da prevari nekog ko je u sličnom problemu kao on - kaže Jankovićeva.
Jokić: Nema staza za slepe
Branko Jokić, predsednik udruženja osoba sa invaliditetom Feniks, kaže za Kurir da nisu problem ljudi, već da je problem to što osobe s posebnim potrebama nemaju uslove za normalan život.
- Problem je što u gradu nema zvučnog signala na svim semaforima kako bi slabovide i slepe osobe mogle da procene kad mogu da pređu ulicu. Jedan od najvećih problema jeste to što na autobusima postoje ručne platforme, a ne digitalne, kao svuda u svetu. Ručice na platformama pomoću kojih se one spuštaju gotovo u svim autobusima su polomljene, a ni vozači nisu uvek raspoloženi da nam spuštaju platforme. Imamo problem i sa stazama za slepe. One postoje samo u strogom centru, a ako malo dalje zađete, nigde ih nećete zateći - kaže Jokić.