Na heroin me navukao stric da bolje radim u polju

KABUL - Avganistan proizvodi 90 odsto svih opijatskih droga u svetu, mada donedavno nije bio i najveći konzument istih, ali je sada više od milion od ukupno 35 miliona Avganistanaca zavisno od narkotika - što je zapravo najveća stopa narkomana po glavi stanovnika u svetu.

Razlozi zbog kojih se toliki broj Afganistanaca okreće drogi su složeni, a jasno je da su decenije nasilja odigrale u tome važnu ulogu.

Mnogi koji su iz te zemlje pobegli pred nasiljem u poslednjih 30 godina našli su utočište u Iranu i Pakistanu, gde je broj narkomana odavno visok, a sada se vraćaju kao zavisnici, navode zvaničnici.

Tu je i nezaposlenost, koja danas dostiže čak 40 odsto, jedan od faktora je i sve veća dostupnost heroina, koji se u poslednjih 10 godina rafinira iz sirovog opijuma u samom Afganistanu, a opijum se već vekovima koristi u toj zemlji kao „univerzalni lek”.

Kupiti heroin u Kabulu je „kao da kupujete hleb”, kažu zavisnici, navodeći da jedan gram košta oko šest dolara i da se droga može nabaviti na svakom ćošku.

Žene i deca čine čak oko 40 odsto zavisnika od droge u Afganistanu, a malobrojni su oni kojima se pruža pomoć u prevazilaženju tog problema, s obzirom na mali državni budžet koji se izdvaja u te svrhe.

U samom centru Kabula, na kamenitim obalama istoimene reke, narkomani se okupljaju da bi kupili i konzumirali heroin, na mestu koje je sinonim za bedu i propadanje. Usred bela dana, desetak odraslih muškaraca i tinejdžera sede u parovima, sa kapuljačama na glavama, pušeći i ubrizgavajući drogu, a među njima su i jedan lekar, jedan inženjer i jedan prevodilac.

Tarik Sulejman iz lokalne organizacije za zavisnost od droge „Nadžat”, redovno dolazi ovde u pokušaju da ubedi zavisnike da počnu sa lečenjem.

„Već gubimo svoju decu u samoubilačkim ili bombaškim napadima, ali je zavisnost od narkotika sada još jedna vrsta terorizma koja ubija naše sunarodnike”, kaže on.

Džavid (18), poreklom sa severa Afganistana, koristi heroin već 10 godina, a na drogu ga je navukao stric dok je bio mali, kako bi bolje radio u polju.

„Mrzim svoj život. I svi me mrze. U ovim godinama bi trebalo da učim školu, a ja sam narkoman”, kaže on.

Otac mu je umro, a bolesna majka, u stalnoj brizi za njega, prosi na ulici da bi mu platila dnevnu dozu droge kako on ne bi krao od drugih i strahuje da će joj sin, posle njene smrti, skončati u snu ispod mosta zajedno sa drugim narkomanima.

Takva je sudbina većine teških zavisnika, koje policija svakodnevno tuče i rasteruje, a ponekad ih i baca u reku.

U trenutku kada se Afganistan suočava sa toliko problema na tako mnogo frontova, izgledi da pobedi u ratu protiv droga čine se jednako neizvesnim.