BEOGRAD - Sinonim uspešne košarkašice poslednjih godina u Srbiji svakako je Biljana Stanković. Popularna Bilja prvi trofej u seniorskoj karijeri je osvojila 1996. a do sada ih u kolekciji sakupila 23, što je čini najtrofejnijom našom igračicom.
Stankovićeva u razgovoru za “Kurir sport” govori o karijeri, prelasku iz Hemofarma u Partizan, saradnji sa legendarnim trenerom Milanom Vasojevićem, aktuelnom trenutku ženske košarke…
Da li postoji recept za igračku dugovečnost?
“Recept ne postoji. Treba da se poklopi dosta toga. Prvenstveno ljubav prema sportu, maksimalan rad uz veliku angažovanost i posvećenost, spremnost na odricanje, fizičke predispozicije i naravno, kao i u svemu, malo sreće."
Apsolutni ste rekorder sa 23 trofeja. Imate li najdraži među njima?
“Svaki trofej je za igrača specijalan, on je nagrada za uložen trud i rad tokom sezone. Sećam se momenta podizanja svakog od njih. Izdvojila bih svakako svoj prvi trofej, osvajanje Kupa sa Hemofarmom daleke 1996. godine. Tada sam kao mlad igrač imala čast da igram u ekipi sa zaista velikim i proslavljenim košarkašicama na čelu sa trenerskom legendom Milanom - Cigom Vasojevićem. Sreću, ushićenje i radost prilikom podizanja pehara u vis koju sam tada osetila teško mogu opisati.”
“Svakako nije lako da posle više od dvadeset godina igranja u jednom klubu u gradu u kome si rođen i odrastao, promeniš sredinu. Oduvek sam mislila da ću igračku karijeru, kako sam i počela, završiti u Hemofarmu. Ali kako je život nepredvidiv i stavlja pred nas razna iskušenja došao je dan da i ja promenim klub i grad u kome ću ziveti i raditi. Rado sam prihvatila poziv Partizana da se priključim timu. S obzirom da sam sa većinom igračica igrala ranije i sarađivala sa trenerom Marinom Maljković, bilo mi je lakše da odlučim.
Neiskrena bih bila kada bih rekla da nisam imala tremu pred igranje meča u dvorani Milenijum u Vršcu, s obzirom na godine provedene na tom parketu. Samo što sam ovoga puta igrala na strani gostujuće ekipe, što nije lako, ali kao veliki profesionalac, sa početkom utakmice trema je prestala i misli su se skoncentrisale samo na igru "novog" tima”.
Koliko Vas je iznenadila i kako na Vas uticala podrška sa tribina i atmosfera koju prave navijači Partizana?
“Navijači Partizana su nešto posebno. Svim srcem navijaju za klub i bodre igračice u svakom momentu. Dok ste na parketu gromoglasna pesma sa tribina može da vam bude vetar u leđa. Neverovatna stvar je da u današnje vreme s obzirom na težak život i lošu materjalnu situaciju, ti momci imaju ogromnu želju, volju i energiju te su nas bodrili kako kod kuće tako i na gostovanjima u inostranstvu. Najmanje što mogu je da im se zahvalim s velikim HVALA, na svemu što su nam pružili”.
Kako ste se navikli na život u Beogradu, šta Vas je osim košarke u njemu okupiralo?
“Nije teško navići se na život u Beogradu jer on pruža beskraj mogućnosti. Umeće je iskoristiti ponešto od njih s obzirom na profesionalne obaveze u klubu i brz ritam života velikoga grada. Trudila sam se da slobodno vreme što kvalitetnije iskoristim boravkom u prirodi na beogradskim izletištima, uspela sam da pogledam i po neki dobar film jer je repertoar bioskopa odličan. Malo sam uzivala i u omiljenom ženskom "sportu" šopingu.
Da li žalite za nečim propuštenim tokom dosadašnje karijere?
“Kroz godine bavljenja košarkom iskusila sam mnogo toga. Igrala sam Evroligu, FIBA Kup, sada Regionalnu ligu, sa reprezentacijom učestvovala na tri evropska i jednom svetskom prvenstvu. Jedina neostvarena želja mi je učešće na Olimpijskim igrama. Te 2003. godine na Evropskom prvenstvu, plasman na Olimpijske igre nam je izmakao za samo sedam poena. Nikada to neću zaboraviti: Sedam poena za ostvarenje najveće želje svakog sportiste! Uh, užas!"
Ima li Biljana Stanković nameru da prestane da igra košarku ili još uvek na terenu traži spas od odgovora na pitanje "Šta ću kada se karijera završi?
“Svako ko me dobro poznaje, zna da ja košarku igram zato što volim. Ona je moj život! I posle svih ovih godina uživam u svakom momentu provedenom na terenu. Smatram da sam u životu imala veliku privilegiju da se bavim onim sto volim i umem da radim. Košarci sam podredila život, ali mi je uzvratila istom merom. Sve što sam proživela, doživela i videla kroz bavljenje ovim sportom je zaista neprocenjivo. To je sve, samo ne traženje spasa ili nekog odgovora. Svakako da ću prestati sa igranjem, ali kada, zaista ne znam”.
Da li po prestanku aktivne igračke karijere planirate ostanak u košarci?
“Iskreno,volela bih da se i posle aktivne igračke karijere bavim košarkom u nekom obliku. Šta bi to tačno bilo, sada ne mogu reći. Nadam se da moje znanje i iskustvo mogu da posluže i nekom drugom, a ne samo meni”.
Kako vidite kvalitet srpske ženske košarke, šta su najveći problemi i kako se mogu rešiti?
“Ovo je tema koja mene kao košarkašicu posebno pogađa i boli. Kvalitet je sigurno lošiji nego pre 10 ili 15 godina. A po mom mišljenju tome je doprinelo mnogo toga. Prvenstveno finansijska situacija u ženskom sportu, koja je katastrofalna. Klubovi jedva uspevaju da pokriju i minimalne troškove. Samim tim svaka mlada, potencijalno dobra igračica, gleda da što pre zaigra u inostranstvu ne bi li sebi, svojim radom, obezbedila iole pristojan život. Ženska košarka u Srbiji je i medijski loše propraćena. Sve se završava kratkim novinskim člankom. Nema televizijskih prenosa, čak ni finalnih utakmica, što je meni totalno neshvatljivo. Ovo je samo mali deo problema koji nas prate. Rešenje je po meni: stabilna finansijska situacija u klubovima koja će privući sponzore, pomoć države, mnogo veća medijska zastupljenost, uz obavezne TV prenose, veće uključivanje bivših košarkašica u sve segmente organizacije i delovanja”.
“Meni kao igračici Partizana, jeste. Šalim se malo. Sigurno bi mnogo bolje bilo da još nekoliko klubova bude takvog kvaliteta, liga bi bila bolja i interesantnija za gledanje, a za igrače izazovnija za takmičenje.”
Igrali ste u ekipi sa dosta reprezentativki Srbije koja će uskoro početi pripreme za Evropsko prvenstvo. Koliki su po Vama dometi selekcije koju trenira strateg Partizana Marina Maljković?
“Sve reprezentativke poznajem, sa većinom sam igrala i u Partizanu, a i pre toga u Hemofarmu. Smatram da imamo dobar tim, vrlo borben i željan dokazivanja, što je vrlo bitna stavka na putu ka uspehu. Iskreno mislim i nadam se da će ostvariti zacrtani cilj bez obzira na tešku grupu u kojoj se nalazimo. Ovim putem zelim da im poručim: ”Srećno devojke!”