BAKA MILENA: Život među smećem i psima

BEOGRAD - U beogradskoj Ulici gospodara Vučića, negde između građevinskih poduhvata ostvarenih u prethodne dve decenije, u zarasloj i zapuštenoj predratnoj kući, bez struje i vode, živi baka Milena, okružena brdima smeća i u društvu dva psa lutalice.

Nesnosan smrad đubreta i raspadnutih životinjskih leševa širi se desetinama metara od kuće sa dvorištem punim kesa sa starim stvarima. Velika soba na ulazu prepuna je kesa i kroz nju se može proći samo uskom stazom koja vodi u ostale prostorije.

"Kako se zovem? Zovem se Olga. Šta, kako živim? Ko te zvao? Aj, marš... E, nemoj da snimaš, zvaću policiju", negostoljubivo je odbrusila pogrbljena starica bistrog pogleda, kada je videla kameru.

Njeni pripitomljeni psi prate svaku nijansu staričinog raspoloženja i počinju da laju iz sve snage čim ona povisi ton, poručujući novinarskom uljezu da je vreme za rastanak. Drugog dana, međutim, kada nije bilo kamere, pristala je na razgovor i otkrila sasvim drugo lice.

"Živim ovde od "72. Uselila sam se preko rođaka. Nisam se nikada udavala, a imam sestru u Aleksincu, ona ima petoro dece. Živela sam ovde sa majkom, umrla je pre 15 godina, to me mnogo potreslo, da znaš. Skupljam ovo godinama, očisticu sve, hoću da rasprodam stvari, imam jednu šnajderku... Ali, nema, kod Kineza haljina 1.000 dinara", priča baka Milena.

Kaže i da je radila kao komercijalista i imala dobru platu, ali je izgubila posao i sada ima penziju "do 20.000 dinara".

Potvrdno odgovara na pitanje da li su gradske službe dolazile da joj pomognu, ali o njima nema lepo mišljenje.

"Ih, dolazili onoliko, ali pokvareni, samo "oće ćapenzi, znam ja njih", kaže kroz osmeh dok vrti dlan i pravi pokret rukom kao da nešto stavlja u džep. Ništa lepše ne misli ni o investitorima koji joj nude da na njenoj parceli sazidaju zgradu i u zamenu joj daju stan.

"Dolazili hiljadu puta. Isto, pokvareni. Mene su i oteli pre jedno 10 godina, strpali me u auto i vozili. Ja se mislim, šta je ovo, nisam ni Lepa Brena, ni Miroslav Mišković. Pokazali mi i pištolj, ali kada sam im rekla ko sam i šta sam, oni me pustili i pitali da li mi treba para, ponudili mi da me odvezu kući. Neka, reko, samo da izađem iz ovih kola, i ostaviše me oni na Slaviji", priča baka Milena.

Za tu nevolju krivi komšiju, koji je podigao zgradu u blizini, i za koga tvrdi da je devedesetih bio povezan sa "jednim ministrom", a pare je uzeo "švercujući cigarete i sada namerava da gradi odavde do Vojislava Ilića".

Tvrdi i da joj neke podmukle komšije namerno bacaju mrtve životinje u dvorište.

Gotovo svi susedi, međutim, o njoj uglavnom govore lepo i sa saosećanjem, navodeći različite uzroke baka Mileninog usamljeničkog života u neljudskim uslovima.

Srdačna starica posle kraćeg razgovora kaže da žuri, ali poziva na druženje, jer ima još mnogo toga da ispriča.

"Ali nemoj da mi dolaziš s kamerom, neću ja nikakvu pompu. Napiši samo da si sreo negde neku ženu. Da znaš, namerno sam ti juče rekla da se zovem Olga. I nemoj da misliš da sam nepismena, svaki dan čitam Politiku. Ajde, dođi ponovo, na leto ću da očistim sve ovo, napraviću i palačinke, što ja pravim dobre palačinke, samo da znaš. Dođi sa društvom da pričamo. Imam posla sada", kaže na kraju baka Milena dok užurbano pretura po kesama.

Opsesivno gomilanje nepotrebnih stvari i đubreta poznato je kao Diogenov sindrom i Pljuškinov sindrom (po liku iz Gogoljevih "Mrtvih duša") i najčešće pogađa starije ljude, a karakteriše ga i odbijanje pomoći.