Intervju ministarka omladine i sporta/prva dama srpskog sporta privatno
Alisa Marić: Ne igram šah s mužem, nije ravnopravan rival!
On misli da zna da igra, ali u stvari ne zna, haha... Radije sam na internetu s boljim igračima
Razgovarala Anja Vukašinović
Igrao šah Gojko Filipović
Novinari Kurira imali su privilegiju da odigraju partiju šaha s prvom damom srpskog sporta - ministarkom Alisom Marić. Meč i nije potrajao dugo, ali je vredelo biti jedan na jedan sa šahovskim velemajstorom.
Na šta ste najponosniji od kada ste na čelu Ministarstva omladine i sporta?
- Najponosnija sam na stabilan sistem u sferi sporta. Za to je potreban ozbiljan rad i trud, iako samo po sebi ne zvuči previše atraktivno.
Da možete jednim potezom da promenite nešto u srpskom sportu, šta bi to bilo?
- Bili bismo prvaci sveta u fudbalu. To je opsesija mnogih muškaraca, pa eto... da im učinim!
Da li ste se pokajali što ste prihvatili funkciju?
- Ne. Pokajala bih se da je nisam prihvatila. To je i priznanje koje pokazuje šta sam uradila u karijeri.
Prve partije igrali ste sa sestrom bliznakinjom Mirjanom. Da li je bila teži od ostalih protivnika?
- Jeste bilo teže. Nas dve se savršeno poznajemo i znamo kako ona druga razmišlja. Ali isto tako, nije postojalo zadovoljstvo nakon pobede kao kad pobedim nekog drugog.
Nekoliko nedelja nakon rođenja vaši blizanci Milica i Dušan još nisu imali imena. Šta je bila najveća dilema i čiji je predlog na kraju usvojen?
- Želela sam da prvo držim i osetim bebe, kako bih shvatila koja imena im najviše pristaju. Tako sam vremenom počela da im tepam „milice“ i „dušice“ i na kraju su spontano došla ta imena, iako nisu ni bila na spisku.
Kad igrate protiv supruga, ko češće pobeđuje?
- Ne igramo šah nikada. Nije mi ravnopravan protivnik i nije fer da igramo jedno protiv drugog. On misli da zna da igra, ali u stvari ne zna, haha...
Koji sport najradije gledate?
- Najviše tenis. U porodici sam imala sportiste generacijama. Deda mi je bio novinar, ali u isto vreme bokserski sudija i igrao je profesionalno fudbal. Otac mi je bio košarkaš u Zvezdi.
Igrao šah Gojko Filipović
Novinari Kurira imali su privilegiju da odigraju partiju šaha s prvom damom srpskog sporta - ministarkom Alisom Marić. Meč i nije potrajao dugo, ali je vredelo biti jedan na jedan sa šahovskim velemajstorom.
Na šta ste najponosniji od kada ste na čelu Ministarstva omladine i sporta?
- Najponosnija sam na stabilan sistem u sferi sporta. Za to je potreban ozbiljan rad i trud, iako samo po sebi ne zvuči previše atraktivno.
Da možete jednim potezom da promenite nešto u srpskom sportu, šta bi to bilo?
- Bili bismo prvaci sveta u fudbalu. To je opsesija mnogih muškaraca, pa eto... da im učinim!
Da li ste se pokajali što ste prihvatili funkciju?
- Ne. Pokajala bih se da je nisam prihvatila. To je i priznanje koje pokazuje šta sam uradila u karijeri.
Prve partije igrali ste sa sestrom bliznakinjom Mirjanom. Da li je bila teži od ostalih protivnika?
- Jeste bilo teže. Nas dve se savršeno poznajemo i znamo kako ona druga razmišlja. Ali isto tako, nije postojalo zadovoljstvo nakon pobede kao kad pobedim nekog drugog.
Nekoliko nedelja nakon rođenja vaši blizanci Milica i Dušan još nisu imali imena. Šta je bila najveća dilema i čiji je predlog na kraju usvojen?
- Želela sam da prvo držim i osetim bebe, kako bih shvatila koja imena im najviše pristaju. Tako sam vremenom počela da im tepam „milice“ i „dušice“ i na kraju su spontano došla ta imena, iako nisu ni bila na spisku.
Kad igrate protiv supruga, ko češće pobeđuje?
- Ne igramo šah nikada. Nije mi ravnopravan protivnik i nije fer da igramo jedno protiv drugog. On misli da zna da igra, ali u stvari ne zna, haha...
Koji sport najradije gledate?
- Najviše tenis. U porodici sam imala sportiste generacijama. Deda mi je bio novinar, ali u isto vreme bokserski sudija i igrao je profesionalno fudbal. Otac mi je bio košarkaš u Zvezdi.
Foto: Marina Lopicic
Puštaću decu na utakmice
♦ Kad bi vas prijatelji pitali za savet da li da decu puste na derbi, šta biste im preporučili?
- U principu bih rekla da, jer ljubav i interesovanje za sport su jedno, a ekstremisti drugo. Ne treba ići tamo gde se mogu dogoditi ekstremne situacije. Većina posetilaca na sportskim događajima su navijači, a postoji i mala grupa onih koje tako ne možemo nazvati. Cilj mi je da u narednim godinama svaki roditelj može bez razmišljanja da pusti svoje dete na utakmicu.