DŽEVAD PREKAZI: Beograd je moj grad!

Sastanak sa Dževadom Prekazijem u Ulici sedmog jula, mada ova centralna beogradska ulica već dvadeset godina nosi svoje pravo ime Kralja Petra. Ne zove je tako, kaže, zbog ideologije. Više je stvar navike.
"Ja znam Sedmog jula, Kralja Petra ne znam. Nije trebalo da se promene imena svih tih ulica. Ja znam kako sam ih zvao, i kad mi danas neko kaže za neku ulicu, ja pitam kako se ranije zvala. Nema to veze s ideologijom", kaže nekadašnji igrač Partizana u intervjuu za novi broj Nedeljnika! Na mobilnom telefonu zvoni mu Internacionala. Prekazi je jedan od onih albanskih fudbalera koji su na talasu bratstva i jedinstva naroda i narodnosti postao jugoslovenska fudbalska ikona. Nije jedan od onih albanskih fudbalera koji su se s te pozicije na talasu "nove geopolitičke realnosti Balkana" vratili na Kosovo da sprovode fudbalski separatizam u nepriznatom savezu Kosova...

Odlučio je da s porodicom živi u svojoj zemlji, u svom Beogradu. Ulicama svog Beograda ne zna imena, ulice svoje rodne Kosovske Mitrovice više uopšte ne poznaje. Nije tamo bio više od petnaest godina. Sa Dževadom Prekazijem, nekada igračem Partizana, Hajduka i Galatasaraja, a danas trenerom mlađih kategorija u OFK Beogradu, razgovor se vodio naizmenično smo, o prošlosti i sadašnjosti: o Partizanu i Hajduku, razlici između Grobara i Torcide, Turskoj i tome kako je u Istanbulu dobio svoju ulicu, kako je Amerikance učio građanskoj toleranciji, kao i o odrastanju u Kosovskoj Mitrovici u kući koju je kasnije neko spalio zato što je to Prekazijeva kuća...

"Počeo sam da igram u fudbalskom klubu Remont koji se takmičio u kosovskoj ligi. Napravili smo odličan rezultat, pobedili u omladinskoj ligi Kosova i bili smo tada treći u Jugoslaviji. Mitrovica je bila fantastičan grad. Moje okruženje su bili meštani Kosovske Mitrovice. Ljudi koji su tamo rođeni, kojima su roditelji tamo rođeni. Nismo bili Srbi ili Albanci, nego Mitrovčani. Mene to nikad nije zanimalo, tako sam vaspitan. Ja sam više imao drugara Srba nego Albanaca. Oni su me i odveli da igram u Remont, tamo je bilo manje Albanaca od Srba", počinje priču o svom rodnom gradu.

Iako bi se na prvu loptu dalo pomisliti da je igrao za "srpski" Remont, a ne za "albansku" Trepču (koja je bila ozbiljan klub na saveznom nivou), ta podela, kaže, nije postojala.
"Ne. Remont je bio sirotinjski klub. Bilo je tamo strahovito druženje. Mi smo voleli fudbal i samo nam je fudbal bio važan. I danas imam mnogo prijatelja iz Mitrovice. Gotovo nijednog koji živi u Mitrovici. Većinom raštrkani po svetu, i Srbi i Albanci. Pobegli su odande. Kad sretnem nekog, krenemo sa sećanjima, a onda, kad pitam za ovog ili onog, kažu mi - odselio se. I s jedne i s druge strane. To je tragedija. Došli su u grad ko zna koji ljudi. Ja nisam tamo bio od 1997. godine. Kad mi danas neko kaže Severna ili Južna Mitrovica, ja ćutim. Ne želim da pričam o tome. Ne znam ja za dve Mitrovice. Mi smo išli preko Ibra, ili preko mosta. Nikad nisam išao u Severnu Mitrovicu. Baš tamo gde to zovu Severnom, ispred Tehničke škole bio je jedan vrhunski, tada za nas vrhunski teren, gde su se igrali najbolji turniri. Sve što je bilo lepo nestalo je. Koga god sam pitao, nebitno ko je i šta je, svi su razočarani šta je bilo s našim gradom. Mi, Mitrovčani, mi nismo priznavali nijedan drugi grad. Imali smo Ibar, najlepšu reku u Srbiji, možda u Jugoslaviji. Imali smo FK Trepču, koja je uz Borac iz Čačka bila najstariji drugoligaš u Jugoslaviji", priča u dahu Prekazi za Nedeljnik. Ipak, pitamo ga ako ga toliko "udara" nostalgija prema rodnom gradu, zašto nije otišao tamo tolike godine.

"Ništa me više ne vuče. Roditelji su mi umrli. Braća i sestre su mi se iselili, imam samo sestru koja živi u Mitrovici. Većina mojih drugara nije dole. Nemam više ni kuću...", tu Dževad Prekazi prvi put prekida inače energično izlaganje svoje prošlosti. „Kuću su vam zapalili?", pitamo ga. "Da, zapalili su je", odgovara. "Ne interesuje me ko ni zašto", kaže nam, iako odgovore na ova pitanja nije teško zaključiti. "Svugde imaš budale, sa svih strana. Moju majku, brata s njegovom ženom i troje dece u tom bezumlju u dva navrata su spasili ljudi koji su ih pitali: 'Šta ti je Preki?', i spasili ih. Svugde ima i dobrih ljudi. Možda ću jednog dana otići u Mitrovicu, ali ne znam. Moj najbolji drug nedavno je umro. Nisam mogao da odem na sahranu. Ali, šta ćemo, život ide dalje..."

Partizanove utakmice danas uglavnom preskače."Poslednji put sam bio protiv Novog Pazara, i kad sam čuo šta navijači pevaju i viču, samo sam izašao. Nisam ja iz tog sveta. Kod mene postoji samo dobar i loš čovek. Ne razumem te uvrede."
Tu otvaramo pitanje stare navijačke teze koju su proklamovali Zvezdaši: Da li je Partizan muslimanski tim?"Ne razumem ni to. Ko je živeo u državi Jugoslaviji? Kakve to veze ima? U Partizanu su igrali fudbaleri, mislim da je Partizan fudbalski tim. Zar je topliko bitno ko si i šta si? Ja sam po nacionalnosti Albanac. I šta sad? Moja žena je Srpkinja. I šta sad? Nisam jedini iz familije koji je u mešanom braku. To je neki drugi svet. Ne razmišljam o tome. Ako poštuješ čoveka, poštuješ i njegovu veru. Moja vera je Če Gevara. Za dobrobit čovečanstva. I kasnije, kad bi me pitali za religiju, da li sam musliman, rekao bih: 'Moja jedina religija je Če Gevara.' I to su znali. Ja sam ateista. Volim da se obratim čoveku, a ne nekom ko ne postoji.", kaže.

Iako je najbolje godine života proveo u Partizanu, u sećanju na klub ostala mu je ružna epizoda razlaza, kada su mu, kako kaže, nameštali iz uprave optužbe za "nesportski život", ne bi li ga diskreditovali kao fudbalera i kao čoveka. Zbog toga je 1984. prešao u splitski Hajduk."Otišao sam u Hajduk, u stvari, da bih otišao u Bordo. Na inicijativu mog menadžera Ljube Barina. Bio je jedan od najboljih menadžera Evrope. Dogovor je bio da igram godinu dana u Hajduku i da idem dalje. Ali te godine je bila neka afera u vezi s njim, to je propalo, nikad ga više nisam čuo. Slušao sam priče i priče o Hajduku, ali kad sam došao, nisam mogao da verujem da je to tako. Iako samproveo samo godinu i po dana tamo, to je najbolji fudbalski period za mene. Tamo sam mogao ono što nisam mogao u Partizanu. Misliti fudbalski, igrati fudbalski i da ne razmišljaš ni o čemu drugom. To je bio najprofesionalniji klub. Onda je došao trener Poklepović u Hajduk. Tamo su me voleli i poštovali, bio sam jedan od najboljih igrača, ali rekao mi je da na mene ne računa, hteo je da gura malog Aljošu Asanovića. Bio je talentovan, učio je od mene. Nema veze. Igrali smo tada čuveno polufinale protiv Totenhema. Da mi je bilo dovoljno godina, moj prvi transfer bio bi u Totenhem. Posle polufinala koje smo igrali s njima, njihov kapiten, koji je bio i menadžer, hteo je da me dovede", priča Prekazi. Pitali smo ga i za taj fenomen Hajduka, zašto je bio toliko omiljen širom bivše Jugoslavije."Verovatno zbog strijih fudbalera. Ali, pogledajte ko su njihovi kapiteni i najbolji igrači, najmanje je tu bilo Splićana. Baka Slišković je recimo iz Mostara. A Vardić, Slaviša Žungul koji je iz Požarevca, Simović, Jelikić, sve su to igrači s ovih naših prostora. A narod tamo je voleo balun, i ko dođe tamo, on je njihov Bog." Ipak, kaže da splitska Torcida ne može da se meri s Grobarima.

"Velika je tu razlika. Navijači Partizana su u velikoj prednosti. Iako je tamo Hajduk život, Partizanovi navijači su uvek bili specifični. Kad sam izlazio iz tunela, samo bih bacio pogled levo na Jug i poleteo na teren. Nikad se nije desilo u Jugoslaviji da gubiš 6:1, a da navijaju i dalje. Rastužio sam se kad sam čuo da je umro Voja Pančevac. Dolazili su s njim ko vojska iz Pančeva. Bez ikakvog interesa. Danas Zvezdini fudbaleri po igrama, ja bar tako mislim, ne zaslužuju da im dođe petsto ljudi. Partizan je pet puta zaredom prvak, a na Zvezdine utakmice dolazi više navijača. Na našu utakmicu veterana dođe hiljadu i po ljudi, toliko ne dođe na Partizan. Nema logike. Tužno je kad se igra pred praznim stadionom. Ovamo jedna grupa zabranjena, jedna nezabranjena. Je l' ti voliš svoj klub? Zar nije to dovoljno? Druga, kažu, vremena. Ne znam, ne razumem se...", priča Prekazi za Nedeljnik.


Posle epizode u Hajduku, završava u Americi."To je bila avantura koja je kratko trajala. Tamo sam igrao finale plej-ofa protiv tima u kojem je igrao Žungul. Sa mnom je igrao pokojni Srba Stamenković. To što je on igrao fudbal, to je ono što su imali Pele i Maradona kao najbolji igrači sveta. Bio je maestro. To što je on radio, bilo je van pameti. Nažalost, mlad je umro. U Americi nisu znali gde je Jugoslavija, ali samo kažeš 'Tito' i svi popadaju. Ja sam skupljao ploče, soul i bluz. Oni me tamo pitaju: 'Zar se to sluša kod vas?' 'Ma, slušalo se kod nas pre nego što se kod vas slušalo', kažem im. U Americi sam imao cimera, jednog crnog fudbalera. Ja hoću da ga zagrlim, a on se uplaši. Gde belac njega da grli. Ja ga molio da me vodi u njihove klubove, da uživo slušam soul, on mi kaže da se plaši toga. Eto, koliko smo i u tome bili napredniji od njih."
Po povratku iz Amerike prelazi u Galatasaraj, gde je postao legenda koja hoda. Odveo je Galatasaraj u polufinale Kupa šampiona, što je i danas jedan od najvećih uspeha kluba u istoriji. Jednoj ulici su tamo dali njegovo ime.

Odlučio je, ipak, u ono najgore vreme 1993, kad se ovde ratovalo, da se vrati u tada "skraćenu Jugoslaviju"."Psihički je bilo mnogo teško. Imao sam ponude da budem direktor škole fudbala, ali taj deo životne priče sam precrtao. Prestao sam da igram kad je počeo taj naš bratoubilački rat. Nisam više imao volje da igram. Zašto bih ja izgubio živce tamo dok mi se zemlja raspada? I ja i moja žena. Tamo bismo poludeli. Kad smo odlazili, rekli su mi: 'Da li si lud, gde ideš tamo je rat?' Kad smo došli, ovde su mi rekli: 'Da li si lud?' Došao sam u moju zemlju, u moj grad. Beograd je moj grad. Ovde sam proveo najlepše godine života."