ARKANOV SIN OTKRIVA: Rade Marković je preko Slobe hteo da uništi mog oca!
BEOGRAD - Vojin Ražnatović (29) sin ubijenog Željka Ražnatovića Arkana, napisao je knjigu o svom ocu u kojoj otkriva dosad nepoznate detalje iz njegovog života.
Knjiga govori o Arkanovim kontaktima sa Zoranom Đinđićem, sukobu sa bivšim šefom Državne bezbednosti Radomirom Markovićem, Svetlani Ražnatović Ceci, o prijateljstvu sa Radovanom Stojičićem Badžom i osobama koje su imale značajnu ulogu u njegovom životu.
Sukob sa Radetom Markovićem
Arkanov sin otkriva da je njegov otac bio u sukobu sa Radomirom Markovićem, prvim čovekom srpske tajne policije.
"Još dok je držao "Grand kazino" u hotelu "Jugoslavija" moj otac je imao probleme sa Radetom Markovićem, koji je još tada, mislim, bio neki glavni šef SUP za grad Beograd. Njemu se nikako nije sviđalo što je moj otac imao veliki uticaj u zemlji, pa je rešio da polako krene da se obračunava s njim. Nagovarao je Slobodana Miloševića da se odmah donese zakon po kojem ne bi bilo dozvoljeno da bez specijalne dozvole MUP, niko osim vojnih lica, policije ili državnih funkcionera, nosi vatreno oružje.
To je, naravno, bio lični izazov za mog oca jer se znalo da je, kad je Garda rasformirana, otac još imao naoružane vojnike i gardiste oko sebe. Konflikt između Radeta Markovića i mog oca je počeo kada je Marković poslao interventnu jedinicu da razoruža sve gardiste i obezbeđenje u "Grand kazinu". Ja se samo sećam da je otac poludeo i da je slučaj dospeo do samog državnog vrha. Jeste Rade Marković bio Slobin čovek i kum, ali nije imao toliki restić i ovlašćenja da se suprotstavi mom ocu.
Sve dok Sloba nije promešao karte i stavio svog keca na sto", opisuje Arkanov sin netrpeljivost između svog oca i Mrkovića.
Arkan je, navodi njegov sin, teško primio vest o postavljenju Markovića na mesto šefa DB.
"Moj brat Nikola i ja smo sedeli jednog jutra u našoj poslastičarnici "Ari" i jeli sladoled, kada je tata ušao veoma potresen. Ne sećamo se kad smo ga videli takvog. Odmah je počeo da zove svoje najbliže ljude koji su mu uvek bili najverniji. Zvao je jednog pukovnika iz Garde koji nas čuvao dok smo još bili klinci i rekao : "Dolazi odmah ovamo, imam veoma loše vesti. Stavio ovaj (Slobodan Milošević) Radeta Markovića za šefa DB"".
Arkan voleo Radovana Stojičića
Prema svedočenju Vojina Ražnatovića jedan od onih koje je Arkan voleo, bio je Radovan Stojičić Badža, bivši general srpske policije i zamenik ministra unutrašnjih poslova, koji je ubijen 11. aprila 1997. u beogradskom restoranu "Mamma mia", a čije ubistvo još nije rasvetljeno.
"Moj otac je bio veliki prijatelj sa Radovanom Stojičićem Badžom. Znam da su zajedno komandovali jedinicama po Slavoniji, Bosni i Krajini i da su čak ušli u zajednički biznis posle rata. Bili su nerazdvojni. Toliko ga je pogodila Badžina smrt, da kad je konačno Ceca otvorila njegov lični sef, videla je Badžinu sliku odmah pored zalata u sefu. Nije ni slutio da će posle Badžine smrti polako da se okupljaju neprijatelji koji godinama spremaju i njegovu lividaciju", navodi Vojin Ražnatović u knjizi.
Ohrabrujući govor
Arkanov sin se osvrnuo i na ratna dešavanja tokom devedesetih.
"Iako je Garda važila za jednu od najborbenijih i najdisciplinovanijih jedinica u ratu u Bosni, nisu uvek baš cvetale ruže. Posle "Oluje" krenule su žestoke i efikasno planirane ofanzive hrvatske vojske i Armije BiH podržane NATO avijacijom da se slomi otpor srpskih snaga i da se osvoji čitava zapadna Bosna. Banjaluka je bila krajnji cilj. I, naravno, pošalje otac "tigrove" da brane naše položaje i malo učvrste i ohrabre naše napaćene trupe na tim kritičnim položajima. Kod Ključa i Sanskog Mosta, gde su bile najžešće borbe, "tigrovi" su imali 19 poginulih i više od stotinu ranjenih!
Moral je automatski počeo da pada, neprijateljske snage gađale su artiljerijom, a NATO iz vazduha. Otac je otišao hitno do Banjaluke na jedan dan da se upozna sa tekućim planovima Vojske Republike Srpske. Zvao ga je jedan pukovnik iz Garde i rekao mu da je moral na dnu, da sve trupe i jedinice što se bore pored "tigrova" hoće da napuste položaje i da čak neki "tigrovi" pričaju da hoće da idu kućama jer neće da gledaju kako im saborci ginu svakog dana. Tu naravno otac poludi i hitno se vrati na prvu liniju fronta. Okupi on tu sve "tigrove" i ostale jedinice i održi im ohrabrujući govor:
"Znam da nam je teško. Neprijateljske snage tuku po nama, a naša vojska pobegla i samo smo mi dobrovoljci, ostali ovde. Ali, ne mogu da dopustim da nijedan vojnik ovde krene da seje strah i ruši moral među borcima. Ako neko hoće da ide i da napusti položaj, neka digne ruku i marš odavde. Slobodno".
Nekolicina digne ruke, ustane i krene. Niko od "tigrova". Tu je bio i moj stariji brat Mihajlo, koji je godinu dana ranije došao iz Švedske da nađe svog oca i koji je maltene morao odmah da obuče čizme i pođe u rat. Bio je na ivici nervnog sloma. To je bilo previše za miroljubivog dečaka koji je igrao hokej ceo život. Čim je video da ljudi dižu ruke da odu sa položaja, spremio se i Mihajlo da podigne ruku. Srećom je pored njega bio jedan kapetan iz Garde, koji je odmah primetio šta se sprema i čvrsto ga uhvatio za ruku i šapnuo mu: "Spusti ruku, ja ću da ti je otkinem lično"...