40 godina karijere
Svetislav Bule Goncić: Srbija će biti uspešna kada nam se vrate gastarbajteri
Ne može se sve u kulturi prebaciti na teret države koja nema ekonomsku snagu da sve izdrži. Ljudi nisu za promenu, plaše se da će izgubiti položaj
Svetislav Bule Goncić (53) jedan je od glumaca kojeg podjednako vole i deca i odrasli.
Za 40 godina uspešne karijere ostvario je veliki broj uloga. Svetislav je glumom počeo da se bavi kao dečak. Tri decenije je stalni član Ateljea 212, ali u svojoj matičnoj kući trenutno igra samo jednu predstavu.
Kako komentarišete trenutno stanje u Ateljeu?
- Nisam podelio mišljenje s većinom kad je reč o upravniku. Mi smo samo u jednom trenutku imali rediteljsko pozorište, pa smo dobili upravničko. Od 1963. godine do danas postoji struktura ustanove kulture kao javnog preduzeća koja se zadržala i danas. To je zastareo koncept. Ali ljudima je ono staro draže i ne žele da uđu u nešto novo. Trenutno ne postoji rešenje. Sve što je bilo dobro, sada se zloupotrebljava. Potrebna je redefinicija.
Da li pozorište danas može da funkcioniše samo po ekonomskom principu?
- Ne. Uticaj države ili pojedinca se s vremenom smenjivao čak i u razvijenim društvima u koja mi ne spadamo. Mi ćemo biti uspešno društvo tek kad gastarbajteri budu dolazili kod nas da rade. Ne može se sve u kulturi prebaciti na teret države koja nema ekonomsku snagu da sve izdrži. Ali ljudi nisu spremni na takvu vrstu promena, plaše se da će izgubiti položaj. Dobili smo kulturne preduzetnike koji kapitalizuju kulturu, obezbeđujući tako pristup resursima. Onda se postavlja pitanje da li moja kreativna individualnost zavisi od direktora pozorišta. Tu se meša socijalni i umetnički kontekst. Njega potvrđujem na sceni, a u Srbiji se stvari dešavaju obrnuto.
Šta trenutno radite u Ateljeu?
- Igram samo jednu predstavu. Nemam drugih ambicija, niti radim nešto novo.
Kako gledate na izbor svoje ćerke da bude balerina?
- Njeno pravo je da izabere sama šta želi u životu da radi. Mislim da deli sudbinu svih mladih ljudi u ovoj zemlji koji moraju da se puste da dobiju sigurnost u egzistenciji.
Ljubitelj ste motora?
- Vozim motore od 15. godine. Posle nekoliko godina pauze, nedavno sam uzeo skuter zbog velikih gužvi. On mi je vratio prijatelje iz detinjstva i osmeh na lice. Svako treba da nađe ventil koji ne ugrožava druge. Moj traje dugo.
Za 40 godina uspešne karijere ostvario je veliki broj uloga. Svetislav je glumom počeo da se bavi kao dečak. Tri decenije je stalni član Ateljea 212, ali u svojoj matičnoj kući trenutno igra samo jednu predstavu.
Kako komentarišete trenutno stanje u Ateljeu?
- Nisam podelio mišljenje s većinom kad je reč o upravniku. Mi smo samo u jednom trenutku imali rediteljsko pozorište, pa smo dobili upravničko. Od 1963. godine do danas postoji struktura ustanove kulture kao javnog preduzeća koja se zadržala i danas. To je zastareo koncept. Ali ljudima je ono staro draže i ne žele da uđu u nešto novo. Trenutno ne postoji rešenje. Sve što je bilo dobro, sada se zloupotrebljava. Potrebna je redefinicija.
Da li pozorište danas može da funkcioniše samo po ekonomskom principu?
- Ne. Uticaj države ili pojedinca se s vremenom smenjivao čak i u razvijenim društvima u koja mi ne spadamo. Mi ćemo biti uspešno društvo tek kad gastarbajteri budu dolazili kod nas da rade. Ne može se sve u kulturi prebaciti na teret države koja nema ekonomsku snagu da sve izdrži. Ali ljudi nisu spremni na takvu vrstu promena, plaše se da će izgubiti položaj. Dobili smo kulturne preduzetnike koji kapitalizuju kulturu, obezbeđujući tako pristup resursima. Onda se postavlja pitanje da li moja kreativna individualnost zavisi od direktora pozorišta. Tu se meša socijalni i umetnički kontekst. Njega potvrđujem na sceni, a u Srbiji se stvari dešavaju obrnuto.
Šta trenutno radite u Ateljeu?
- Igram samo jednu predstavu. Nemam drugih ambicija, niti radim nešto novo.
Kako gledate na izbor svoje ćerke da bude balerina?
- Njeno pravo je da izabere sama šta želi u životu da radi. Mislim da deli sudbinu svih mladih ljudi u ovoj zemlji koji moraju da se puste da dobiju sigurnost u egzistenciji.
Ljubitelj ste motora?
- Vozim motore od 15. godine. Posle nekoliko godina pauze, nedavno sam uzeo skuter zbog velikih gužvi. On mi je vratio prijatelje iz detinjstva i osmeh na lice. Svako treba da nađe ventil koji ne ugrožava druge. Moj traje dugo.
Sonja je moja lična tragedija
Kako danas gledate na uloge i saradnju sa Sonjom Savić?
- Moje prijateljstvo sa Sonjom datira iz perioda kad sam imao sedam godina. Bili smo kao brat i sestra. To su stvari o kojima ne bih želeo da govorim u javnosti. Neka moja lična tragedija. Mi smo generacija koja je presečena ratom u najboljim godina. Imali smo već pedeset kad se rat završio. Izgubili smo motivaciju, ambiciju i snagu.