Bilbord na planini: Selo Igrište svetska prestonica k(r)ompira

Milen Đorđević
Svih 24 meštana planinskog sela Igrište u opštini Kuršumlija, došli su danas na preslo, kako bi prvo sebi a onda i celom svetu stavili do znanja da su prestonica krompira

KURŠUMLIJA - Svih 24 meštana planinskog sela Igrište u opštini Kuršumlija, prosečno stari oko 60 godina, došli su danas na preslo, zamišljeni centar seoske teritorije, kako bi prvo sebi a onda i celom svetu stavili do znanja da su prestonica krompira.

Za ovu priliku pozvali su i goste, kako je to uvek bilo, da ih počaste, podvore i na svoj način ugoste.Veliki bilbord na kome sa jedne strane piše naziv sela sa ilustracijama njihovih proizvoda a sa druge udaljenost od nekih svetskih prestonica, otkrila je najstarija meštanka, devedesetogodišnja Mara Jevremović, koja je za ovu priliku dovežena najboljim autom u selu.

Organizator skupa Života Jevremović kaže da je ovo selo zaboravljeno od svih, pa su se sami potrudili da se predstave.

"Nigde nema table ili znaka, koji bi nekog usmerio prema našem selu. Mi smo zaboravljeni, odsečeni..Mi ne postojimo. Zato smo odlučili da se sami javimo, predstavimo i kažemo da smo još tu. Sve nas je manje, ali nas ipak ima", priča Života dok sa ponosom pokazuje prvi seoski bilbord u ovom kraju.

Sa ovog presla, na preko hiljadu metara nadmorske visine, puca vidik na sve četiri strane. Niš dođe na puškomet! Pančićev vrh skoro može rukom da se dotakne a i Radan i Jastrebac se vide kao na dlanu. Ispod brda vijuga reka Toplica, žila kucavica ovog kraja. Ponosne starine vode ozbiljne razgovore o tome šta su bili, i šta sada nisu. U svakoj priči nezaobilazna tema je krompir ili, kako Igrištani kažu, kompiri.Jedan od najmlađih meštana sela Slobodan Urošević (49) priča da je ovo selo nekada snabdevalo pola topličke doline krompirom.-Naši kompiri su najkvalitetniji i svi su kupovali samo njih. Pokušavali su neki iz drugih sela da slažu da su iz Igrišta, kako bi privukli mušterije ali im to nije uspevalo-priča Slobodan.

Ovi planinci su specifični ljudi, i po izgledu i po govoru, zato su nekada bili prepoznatljivi. Pravi ko strele i u poznim godinama, vazda u čakširama sa bričevima, vunenim čarapama i šajkačom na glavi, prepoznavali su se lako. Zato su mušterije uvek dolazile kod njih da kupe njihove „kompire“. Ako njihov izgled nije bio dovoljan da se prepoznaju, jeste njihov govor. Svaku reć otežu, kao da je mere. Pričaju polako, štedeći reči, kao suvo zlato, pa kad ih neko pita: „Odakle si“, odgovor izgleda ovako:„IzzIgriiiššštaaa“.

Tako je nekad bilo! Danas, niko ne nosi čakšire a samo nekoliko meštana seje krompir za tržište i to u manjim količinama. Ostali samo za sebe i za svoju širom Srbije rasutu decu. Igrištani koji žive i rade u Kuršumliji, po malo održavaju imanja ali u poslednje vreme seju uglavnom jagode. Kažu da se više isplati.Igrištani su se pobrinuli i za posluženje i to u duhu sela i tradicije. Uz nezaobilaznu rakiju poslužen je krompir pečen ispod sača i tvrd sir.