SRBOSLOVENKA: Zašto bih bila pripadnik Mlade Bosne!
SARAJEVO - "Ne zaboravite da su tokom suđenja optuženici iz sprdnje tražili da se 'taj bog na kojeg se svi toliko pozivaju' pozove kao očevidac, da kaže šta se stvarno dogodilo u atentatu", veli Biljana Srbljanović, govoreći o Sarajevskom atentatu 28. juna 1914, koji je bio indirektan uzrok početka Prvog svetskog rata!
U sklopu evropskog obeležavanja stogodišnjice početka Prvog svetskog rata, bečki teatar Šaušpilhaus će sledeće godine na scenu postaviti za tu priliku specijalno poručen komad beogradske književnice Biljane Srbljanović, Princip. Iako su joj, kako kaže, strane istorijske teme - "naročito zadata epoha" - Biljana Srbljanović je prihvatila ponudu i "kao iz topa" odlučila da osnovna tema njene nove drame bude - atentat.
"Atentat je ono što me opseda još od ubistva Zorana Đinđića, od 12. marta 2003." - objašnjava Biljana Srbljanović. "Generalno, atentat mi je interesantan ne samo kao akt političke borbe, nego i u smislu etičkih posledica koje taj čin proizvodi na celokupno društvo. Moram da kažem da je u tom smislu na mene zbunjujuće delovala i činjenica da već sedam decenija u Beogradu imamo ulicu i Gavrila Principa i Masarikovu, ljudi koji su nosioci dve potpuno suprotne ideje emancipatorske borbe: prvi tiranoubistvom, drugi kulturnom obnovom. Simboličnu dihotomiju tog vremena nikako nisam uspevala da razumem, pa se onda time nisam mnogo ni zamajavala - govori Srbljanović u intervjuu za bosanski list Dani!
Pre nego ste počeli da piše dramu Princip, kaže, veoma malo je znala o Sarajevskom atentatu?
"Veoma malo; uglavnom ono što sam naučila u školi. Pored toga, u glavi su mi ostale pojedine slike iz dosta loših filmova Veljka Bulajića i Hajrudina Krvavca: opterećujući duh kiča partizanskog filma transponovan u 1914. Takođe, sećala sam se odjeka predstave Tajna crne ruke Ljubiše Ristića iz koje sam zapamtila nepodnošljivo urlanje u mikrofone, kao i lažnu informaciju da je, u trenutku ubistva, Sofija Kotek bila u osmom mesecu trudnoće. Moram da kažem da je u tom smislu na mene zbunjujuće delovala i činjenica da već sedam decenija u Beogradu imamo ulicu i Gavrila Principa i Masarika, ljudi koji su nosioci dve potpuno suprotne ideje emancipatorske borbe: prvi tiranoubistvom, drugi kulturnom obnovom. Simboličnu dihotomiju tog vremena nikako nisam uspevala da razumem, pa se onda time nisam mnogo ni zamajavala."
U pripadnicima Mlade Bosne prepoznala je neke svoje političke ideje.
"Pre svega, onu o kulturnom ujedinjenju Jugoslovena koje je, po mom mišljenju, i dalje nesumnjivo najsvetlija tačka naše savremene istorije. Pored toga, u Mladoj Bosni sam prepoznala i svoju sumanutu potrebu da menjam svet, da, po cenu da je celu raskomadam, iz cipele vadim kamen koji me žulja; prepoznala sam i ličnu impulsivnost i stalnu zapitanost: mislim li dobro ili se strahovito varam; šta je ovo što upravo činim - kaže spisateljica, koja insistira na jugoslovenstvu mladobosanaca...
- Evo, reći ću vam: na pitanje sudije Pfefera da se izjasni o svojoj nacionalnoj pripadnosti i svojoj osnovnoj političkoj težnji, Gavrilo Princip odgovora: "Ja sam nacionalista Jugoslaven. Moja je težnja ujediniti sve Jugoslavene u kojoj bilo državnoj formi i osloboditi ih od Austrije." Princip je tvrdio da je Srbo-Hrvat i da govori hrvatsko-srpski; na pitanja o veroispovesti, uglavnom se cinično smejao.
I ostali zaverenici su imali gotovo identične stavove... Onom divnom lekaru Papenhajmu, umirući Gavrilo je rekao da ni kao dete nije verovao u boga. Najzad, ne zaboravite da su tokom suđenja optuženici iz sprdnje tražili da se "taj bog na kojeg se svi toliko pozivaju" pozove kao očevidac, da kaže šta se stvarno dogodilo u atentatu. Hoću da kažem da je sve ono sto je Gavrilo Princip govorio o nacionalnom osećanju, o kulturnoj pripadnosti, o potrebi za oslobođenjem malog čoveka i odbacivanju jarma, pre svega, ekonomske eksploatacije zapravo u srži mladobosanske ideje.
Zbog insistiranja pojedinih istoričara na Principovom srpstvu komenariše:
- Velikosrpski nacionalisti uporno pokušavaju da prisvoje ideju Mlade Bosne; istovremeno, bosanski i hrvatski nacionalisti se, ukidajući joj istorijski značaj, trude da tu velikosrpsku laž i potvrde. Tako su se na istom poslu ujedinjeni našli i osnivači Srpske demokratske stranke - koji, devedesetih, pevaju Principu "ubici" - kao i oni koji su pohitali da mu prvih dana rata izvale stope u asfaltu pred Latinskom ćuprijom i da mu, kao Srbinu, zametnu svaki trag. Na kraju, ispade na Principa u Sarajevu nikada nije ni bilo... Lično, kažem, čvrsto verujem u plemenitost Principovog i mladobosanskog jugoslovenstva.
Ono je osvešćeno! Do tog su jugoslovenstva Mladobosanci došli emancipacijom, razmišljanjem, susretima sa drugačijim od sebe. Kada, recimo, Princip u čudu beleži da se združio s Ivom Kranjčevićem - koji je, za razliku od njega, Hrvat i katolik - da njih dvojica imaju identične poglede na svet, da se istom raduju i za istim tuguju, jedini iskreni i pošteno izgovoreni zaključak Gavrila Principa je: "Počinjem da mrzim šovene." A ta ideja je revolucionarna! I za ono, a bogami i za ovo vreme. Inače, Gavrilo Princip u mojoj drami nije ni terorista ni junak; on je pre svega žrtva.