Dolazi dve-tri godine sam pregovarao, nije jednostavno naći menadžera koji nije pohlepan. Moji saradnici insistirali su da triput nastupim u Areni. Rekao sam im da se smire, jednom je jednom, ali pravo
Svojim dolaskom obradovaće mnoge. Sa Zlatanom Stipišićem Džibonijem proveli smo dan u budvanskom naselju Pržno, na terasi hotela „Maestral“. Bio je veoma raspoložen, ćaskali smo o njegovom prvom solističkom koncertu u Beogradu, zakazanom za 25. oktobar u Areni, o dvostrukom albumu koji je u prodaji, a otkrio nam je i da čita naš list: - Moram na početku intervjua da kažem da Kurir od mene ima pršutu i tortu, a za glavno jelo sami ćete se snaći. A razlog je to što ste postali dobri.
Hvala! Imaš razloga za slavlje. Ove nedelje izlazi tvoj dvostruki CD. Da li si nadmašio sebe? - Sebe ne doživljavam kao estradu i nisam na utakmici da bih upoređivao sebe s drugima. To mi nije izazov. Dužnik sam onih koji su me stvorili, prepoznali i održali. I kad radim album, mislim samo na to da treba da bude takav da na njega budem ponosan i da se na neki način odužim onima koji su me pratili svih ovih godina.
U oktobru ćeš napokon održati koncert u Beogradu. - U fantastičnoj sam situaciji jer dosad nisam imao solo koncert. Imao sam osamdesetih godina s bendom Osmi putnik i svirao sam u SKC, Domu omladine, na Kalemegdanu, ali solo nisam, što mi daje odrešene ruke i kompletnu slobodu da napravim nešto posebno jer sve nije viđeno. Moji saradnici su stalno insistirali: „Ajde, uradi triput Arenu.“ Rekao sam da se smire, jednom je jednom, ali pravo.
S kojom pesmom planiraš da započneš nastup? - Nekom gromoglasnom, jer mislim da se u ovih dvadeset godina nakupilo dobrih pesama iza kojih stojim milion posto. Možda otvorim sa „Mirakl“ ili „Činim pravu stvar“, a možda i s „Tolerancom“. Mislim da je sve dobar početak.
Imaš tremu? - Ne, imam veliku odgovornost da sve bude na svom mestu. Ne zavisim od najšireg kruga ljudi, već od onih koji su se prepoznali u mojim pesmama. Čim neko voli moju pesmu, a ona nije pisana da bude hit, već kao moja ispovest, mi smo već na istoj talasnoj dužini. Možda sam na taj način izabrao najteži put, ali u završnici sigurno najpametniji, jer znam da ako na mom koncertu bude 300 ili 30.000 ljudi, da su svi moja sorta. To je veliki plus.
Jednom si rekao da nije vreme da dođeš u Beograd. Sada dakle jeste? - Tako je. Moram ti reći da sam već dve-tri godine vodio pregovore, ali nisam imao sve konce u rukama. Tražio sam ljude s kojima bih mogao da napravim koncert. Nije jednostavno naći menadžera koji nije pohlepan. Inače, moji saradnici mi kažu da sam najteža osoba za rad. Ostavke sam primao putem medija (smeh). Zamisli, uzmeš novine i saznaš: „Ja s njim više ne mogu, to je neizdrživo, on uopšte nema ambicije...“ Oni mene, u stvari, ne shvataju. Ja kažem - nemoj tri, nego jedan koncert, nemoj pet ofrlje...
Koga bi od srpskih pevača voleo da vidiš u Areni? - Doći će svako ko oseća. Bio bi autogol kosmičkih razmera da nekog pozovem i da ne dođe (smeh).
Ljudi te zaista cene u Srbiji, a pevačica Ivana Selakov stalno ističe da si sjajan umetnik. Poznaješ je? - Ne lično, ali znam je po čuvenju i radu.
Džiboni osamdesetih
Lepa vremena
Postoji li žal za vremenom kad si u grupi Osmi putnik svirao hard-rok, pošto sada vučeš ka popu? - Ono čega se iz tog vremena s veseljem sećam je entuzijazam. To je bilo nešto nenormalno. Kad smo imali probe, nosili smo instrumente u rukama po dva kilometara. A ono što nije bilo dobro je ogromno neiskustvo. Bili smo klinci. Meni je prvi album izašao pre 18. rođendana. Da smo imali nekog s više iskustva, možda smo mogli da ostavimo dublji trag.