Šta bi danas rekao Zoran Radmilović
Zoran Radmilović je rođen 11. maja 1933. godine, a preminuo je 21. jula 1985. godine. Prošlo je 28 godina od kada nas je napustio jedan od najznačajnijih stvaralaca u istoriji našeg glumišta.
Privilegovani, koji su ga gledali na pozorišnoj sceni, nikada pre nisu videli glumca koji poput kormilara velikog jedrenjaka briljantno vodi predstavu kroz različita iskušenja sve do potpunog trijumfa nagrađenog dugotrajnim ovacijama.
Najšira publika ga pamti po ulogama u predstavama „Radovan III“ i „Kralj Ibi“. Pamti sjajne improvizacije koje su zabavljale sve, i publiku u pozorištu i kolege na sceni.
Valja naglasiti da je ubedljivo igrao i Molijera u istoimenom komadu M. A. Bulgakova. Bio je briljantan i u filmovima „Maratonci trče počasni krug“, „Majstori, Majstori“... maestralan u seriji „Majstorska radionica“..
Kolege i prijatelji koji su ga dobro poznavali ističu da im od svega najviše fale Zoranov neponovljivi duh i istinoljubivost.
Egon Savin: Opsovao bi sočno
Kada bi Zoran Radmilović mogao danas da vidi šta se događa u njegovom Ateljeu 212, verovatno bi samo ćutao. To ćutanje bi takođe bila precizna poruka svima koji su za to odgovorni. Samo bi sarkastično klimao glavom. Kada bi odlučio da govori, verujem da bi masno opsovao kada bi shvatio na koje sve načine je aktuelna vlast ponizila pozorište u Srbiji. Bio je pravdoljubiv čovek. Nije podnosio prostotu i nevaspitanje i pitanje je da li bi uopšte komentarisao ova vulgarna vremena u kojima nam vlast šalje poruku da možemo bez kulture.
Dejan Mijač: Hteo je da otera zlo
Radmilović je bio ubedljiv umetnik i čovek koji se nije premišljao da direktno izrazi svoj stav o bilo čemu. Umeo je u začetku divljanja nacionalizma na prostoru bivše Jugoslavije da obilazi sve poslastičarnice u Beogradu čiji su vlasnici bili Albanci i da im govori kako su oni njegove dobre komšije. Bio je to čin vrhunskog intelektualca koji je na svoj način hteo da otera nadolazeće zlo. Na nesreću svih nas, nije uspeo. Radmilović bi danas verovatno kazao da mi nestajemo kao ljudi. Iznutra i spolja, i da su sve ostale igrarije u našem društvu samo kamuflaža te strašne istine.
Gorica Popović: Duhovit, a strog
Moj divni kolega Zoran Radmilović je bio težak čovek, ali smo ga mnogo voleli i uživali u njegovom društvu. Sećam se kako bi naslonjen na šank u bifeu Ateljea 212 uspevao u dve rečenice da opiše suštinu događanja svega što se tada oko nas događalo. Bio je neponovljivo duhovit, ali i strogi profesionalac. Verovao je u svoju profesiju i očekivao od svih koji su se našli sa njim na sceni da u tom momentu pruže sve od sebe. Zoran bi i danas umeo na originalan način da definiše šta nas je snašlo. Verovao je da je pozorište mesto iz kojeg ljudi izlaze plemenitiji i srećniji.
Jovan Ćirilov: Rat nepravdi
Nisam siguran šta bi danas kazao Zoran Radmilović, ali znam da bi bio duhovitiji i precizniji od mene. On je bio glumac koji je razumeo i osećao vreme u kojem je umetnički stvarao. Svojom igrom na sceni Ateljea 212 otvorio je novu epohu istorije pozorišta kod nas jer je stvorio sopstveni stil. Oživeo je urbanu komediju pred pozorišnom publikom. Istina je da je bio zahtevan kolega prema svim glumcima sa kojima je sarađivao, ali je znao da ga svi koji se bave pozorištem mnogo cene i da ne mogu bez njega. Bio je izuzetan intelektualac i zato mu je nepravda uvek teško padala.