Muškarac u ranim tridesetim, u pomalo neudobnom položaju oslonjen na šank. Svako malo lizne od svog duplog pelinkovca. Po odeći, nogama koje u ritmu muzike titraju po podu, po držanju tela, prosto po svemu, može se reci, stereotipna muškarčina. Dva stola dalje, sama i mirna, sedi lepa žena. Reklo bi se da su generacija. Je li samo dobro očuvana ili je stvarno ista godina proizvodnje, teško je reći, ali da dobro izgleda je fakat.
"Mmmm, vidi one mace", pomisli naš glavni junak, baš dobro izgleda. Kako bih samo rado pričao s njom. Ali, što da joj kažem? Tako sam stidljiv i svaki put kad pokušam da pričam s nekom ženom, valjam samo gluposti. Znam! Reći ću joj da sam se u nju zaljubio na prvi pogled. Ma, ne, radije ne. Smejaće mi se i izvaliti neki od ženskih fazona. Možda da joj pošaljem piće, a ostatak će doći sam po sebi. Pih, baš sam smotan.
U tom trenutku žena ustaje i odlazi.
"J*biga. Stvar se sama od sebe reši. Baš sam smotan. Kako mi fali hrabrosti svaki put. Toliko je tema o kojima bismo mogli pričati. Šta mi se može desiti, da me odbije ili da pristane?! Od tih stvari se ne umire. Mada bih u ovom drugom slučaju umro od sreće. Možda je i bolje ovako. Ko zna kakve bi mi sve probleme ova lepa žena donela.
Posle nekoliko minuta posle, žena se vraća i seda za isti sto.
"Evo je opet! Vratila se! To je to! To mora da je znak! Mi smo određeni jedno za drugo! Sad ću joj prići. Valjda ću reći nešto zanimljivo! Sad ili nikad!
Naiskap popije dupli pelinkovac da se okuraži, provuče ruku kroz kosu, uvuče stomak, ispravi leđa, lagano odšeta do stola za kojim lepa žena sedi, spusti se na slobodnu stolicu i dubokim glasom upita: "Jes' ti to išla pišat, matereti?!"