Već sam bio ovde, ovo mi se već dogodilo, ovu osobu sam već upoznao... Svako je bar jednom u životu doživeo to neobično osećanje da je nešto već video ili doživeo. Da li se to sa nama poigravaju naša skrivena osećanja, pamćenje ili podsvest? Kako objasniti to prolazno osećanje već viđenog?
Ponekad je reč tek o malom detalju koji u našoj svakodnevici iskače iz uobičajenog. Zamislite da ste na ručku sa prijateljicama. I dok se šalite i veselo čavrljate iznenada imate utisak da ste celu ovu scenu, do najsitnijeg detalja, već proživeli. Utisak je na tren toliko snažan da vam se čini da možete sa sigurnošću predvideti dalji tok događaja. Šta reći kada se taj osećaj javi tokom susreta sa potpuno nepoznatom osobom ili u gradu u koji ste tek stigli a nikada ranije ga niste posetili?
Iako u takvim situacijama nema ničega što bi vas moglo podsetiti na prošlost, vi imate taj snažan osećaj da vam je sve poznato. U vama se tada bude pomešana osećanja neverice, iznenađenja, zabrinutosti, ali i znatiželje. Kao da ste na kratko zakoračili u magičan svet "s one strane ogledala" i na trenutak stekli sposobnost da se vratite u prošlost i vidite budućnost. Tokom tih nekoliko sekundi, koliko osećaj "već viđenog" uglavnom traje, čini vam se da ponovo proživljavate prošlost, sadašnjost vam deluje sasvim neizvesno, a budućnost još tajanstvenije nego inače. A, s obzirom da ima onih koji imaju želju za povratkom u prošlost ili putovanjem u budućnost, to doživljaj "već viđenog" čini još zanimljivijim.
Ovo osećanje ne zaboravlja se tako lako, jer za sobom povlači mnogo pitanja o tome kakvu, u stvari, predstavu imamo o vremenu ili sopstvenoj podsvesti. Šta se to događa u našoj podsvesti kada nam se učini da prepoznajemo mesta i situacije u kojima nikada nismo bili ili da smo nekoga već upoznali a zapravo je pred nama stranac, šta su uzroci fenomena "već viđenog" i zbog čega se javlja, za "Život Plus" govori neuropsihijatar, prim. dr Zoran Đurić.
"Psihoanalitičari, analizom snova, simptoma i omaški, mogu da utvrde šta je značenje nesvesnih sadržaja. Naše nesvesno predstavlja haotični skup životne energije, strahova, želja i osećanja koji uređujemo ponašajući se po principu želje, ili koristeći energiju nesvesnog kao pogon za naše životne planove i poduhvate. Ako stvar gledamo subjektivno, mi onda prepoznajemo neko mesto kao poznato iako nikada na tom mestu nismo bili, zato što to predstavlja ostvarenje naše želje da se nađemo na tom mestu. Čim se čudimo otkud mi na mestu na kome smo oduvek želeli da budemo, to nam govori da je reč o potiskivanoj želji. Potiskujemo uvek ono što je manje ili više neprihvatljivo, nama samima ili sredini u kojoj živimo. Čini nam se da nekog stranca poznajemo zato što otkrivamo da nam on odgovara. Kao kada jedan muškarac sanja da osvoji neku lepoticu i utvrdi da je to upravo ta, jer je lepa i zgodna, kao što je oduvek želeo, a zna da je nikada do tada nije video, osim u snovima. Ili, kada uspavana lepotica, što narod kaže, nepoljubljena devojka, dočeka svog princa koji poljupcem probudi ljubav u njoj, reč je o već viđenom, ali ne na javi nego u snu ili mašti.
* Već doživljeno, već posećeno, već osećano, ono što smo već čuli - da li su to samo pojavni oblici fenomena koji se jednom rečju naziva "već viđeno"?
"Prepoznavanje prostora, atmosfera i raspoloženja pre govori o našim potrebama i željama da se negde nalazimo i nešto doživljavamo, nego o već viđenom. Kod nas se kaže da je nešto već viđeno kada nam se ponudi nešto neinteresantno, nešto što znamo da nismo želeli. “Opet isti ručak”, “svaki dan isto”, kaže neko ko bi želeo više uzbuđenja u svom dosadnom životu."
* Postoje brojne teorije koje pokušavaju da objasne ovaj fenomen, na primer da se radi o davno potisnutom sećanju, genetskoj memoriji, reinkarnaciji, a ima tumačenja i da je reč o nekom poremećaju...?
"U medicini, doživljaj „već viđenog“, na francuskom deja vu, što se kod nas odomaćilo kao „deža vi“, najčešće se vezuje za epilepsiju. Opisuje se kao poremećaj percepcije u psihosenzornim epileptičnim napadima - iluzija u kojoj se određeni prostor i objekti opažaju kao da su poznati, već viđeni i da pripadaju nekom drugom ambijentu i vremenu. Srodne su iluzije već doživljenog, deja vecu, zatim deja entendu, doživljaj onog što si već čuo, kao i doživljaj nikad viđenog, jamais vu. Kada su jače izraženi, ovi poremećaji dovode do stanja depersonalizacije, izmenjenog doživljavanja sopstvene ličnosti - i derealizacije, izmenjenog doživljavanja okoline i dešavanja u njoj. Čovek se u stanjima derealizacije zbunjuje što mu poznati prostor, njegova soba ili dvorište u kome je svaki dan izgledaju kao da su strani i drugačiji, a da to sebi ne može da objasni. Ovakvi fenomeni opisuju se i kod oštećenja slepoočnog režnja mozga, a viđaju se i u duševnim bolestima i stanjima intoksikacije psihoaktivnim supstancama.
Pretpostavka da su ove pojave izraz „genetske memorije“ ne mogu se prihvatiti. To su posledice disfunkcije mozga, naročito temporalnog, slepoočnog režnja mozga. Ne stoji ni tvrdnja da je reč o davno potisnutom sećanju jer se takva sećanja ne doživljavaju kao neobična, tuđa ili izmenjena stanja, nego ih čovek prihvata kao nesumnjivi deo sopstvenog iskustva. O reinkarnaciji nemamo naučne dokaze. To nas ne sprečava da maštamo i zamišljamo šta bi bilo kada bi se ona ostvarila. Uzbudljiva je ideja da se možemo pojavljivati u različitim oblicima, vremenima i prostorima, a da pritom zadržavamo svoj identitet, da znamo da smo to mi. U religioznim opisima reinkarnacije ne postoji ta zadržana svesnost sebe, odnosno očuvanost identiteta. Kada sa svojim hrišćanskim iskustvom čitam o reinkarnaciji u indijskoj religiji, ona mi izgleda kao kazna što neko nije bio dobro pripremljen za čas smrti pa je onda „osuđen“ da se reinkarnira kao kamen, trava ili prase. Da se duhovno usavršio ne bi se reinkarnirao, odnosno vratio u krug egzistencije, nego bi dospeo u stanje nirvane, svesvesti i stalnog prisustva u vremenu i prostoru kao deo protoka kosmičke energije neometenog egzistencijom. Valja reći da reinkarnacija nije retka kao psihotično iskustvo transformacije sopstvenog bića. Reč je o zastrašujućim doživljajima koji često dovode do samoubistva.
* Da li "deža vi" epizode treba da nas zabrinu ili iz njih nešto možemo i da naučimo? Ili možda treba da se zabrinemo ako nikada u životu nismo iskusili tako nešto?
"Svi smo iskusili taj doživljaj, ako ga tumačimo u širem smislu. Treba da se zabrinemo za svoje živote ako nam je čest doživljaj da smo nešto već videli, odnosno da nam se ponavljaju neželjene situacije i odnosi. Treba menjati svoj život."
* Da li je tačno da je "deža vi" češći kod tinejdžera? Ili je možda logičnije da je učestaliji kod starijih ljudi koji imaju više uspomena i iskustva i koji su više proputovali?
"Mladi su “smoreni”, ne vole kad im se jedno isto ponavlja. Više žele nego što mogu da ostvare. To je odlika mladosti. Stari nemaju energije za nove poduhvate i doživljaje, puni su uspomena i svakojakih iskustava. Nekih se i rado sećaju. A opet, menjali bi se sa mladima, makar opet bili smoreni. Mladost oličava stanje spremnosti za upuštanje u nove poduhvate."
* Kolika učestalost ove pojave može da bude zabrinjavajuća?
"Deja vu je stvar poznata, ali relativno retka u životima ljudi. Izuzimamo epileptičare. Većina ljudi prošla je kroz iskustvo depersonalizacije u mladosti, a to je srodno doživljaju deja vu. Ljudi često sanjaju nešto što je već viđeno. Ako se ne držimo strogo medicinskog tumačenja, a ono kaže da je to epileptički fenomen, možemo zaključiti da ljudi kao već viđeno označavaju ono čime su nezadovoljni i što ne žele. Nešto se ponavlja i izaziva dosadu – to je signal da sa našim načinom života nešto nije u redu. To treba razumeti kao poziv za akciju i promenu."
* Može li ovaj fenomen da ima veze sa našom željom da se pozitivno iskustvo ili događaj iz prošlosti ponovi? Može li ova vrsta intuicije, ako se deja vu tako može nazvati, da se nauči?
"Deja vu se ne vezuje za pozitivna iskustva. U našoj je prirodi želja za novim. Zato ponavljanje starih iskustava ili sličnih doživljavanja ne volimo. To nas ne pokreće, dosadno nam je. Intuiciju ne možemo naučiti. Sposobnost da se brže proniče u stvari uvećava se sa znanjem i životnim iskustvom. Kažemo da je neko intuitivan kada vidimo da lako shvata ljude i situacije i dobro se snalazi. Nema, međutim, škole za intuiciju. Mačke i žene su intuitivne. Imaju "šesto čulo", osete ono što muškarci sa svojim jednosmernim mozgovima ne mogu. Kad je neko intuitivan, to se ne može nazvati već viđenim. To je nešto neviđeno, za neintuitivne.
VEČNI POVRATAK ISTOG
Pojam "već viđeno" prvi put je upotrebio francuski filozof Emil Boarak 1876, godine, u svom delu "Budućnost nauke o psihologiji". Italijanski filozof Remo Bodel tvrdi da fenomen već viđenog zaokuplja ljudsku pažnju još od antičkog doba. Grčki filozofi Pitagora i Platon i njihovi sledbenici videli su u njemu sećanja iz nekog prethodnog života, stoici su ga tumačili kao "večni povratak istog", a kasniji pokušaji mudrog Aristotela, čuvenog po svojoj praktičnosti, da doživljaj "već viđenog" svede na običan psihički problem, nisu uspeli da sa ovog fenomena uklone veo tajanstvenosti i magije. Ali, takav stav prema fenomenu "već viđenog" zabrinuo je u 4. veku Svetog Avgustina, a kasnije i katoličku Crkvu jer su u fascinaciji tim čudnim osećanjem videli uticaj "demona koji čoveka iskušava idejama o prethodnim životima ili reinkarnaciji". Uprkos takvom stavu Crkve, poznati slikari, pisci i pesnici u doživljaju "deža vi" nalaze neiscrpan izvor inspiracije. I dok Vilijam Šekspir krajem 16. veka uzbuđeno uzvikuje "sve je već viđen spektakl", ovo osećanje se u 19. veku često pominje u delima poznatih pisaca, od Dikensa ili Šatobrijana koji su njime bili opsednuti, do Bodlera i Prusta koji je u svom romanu "U potrazi za izgubljenim vremenom" napisao: "Taj osećaj kao da mi poručuje: uhvati me u prolazu ako imaš smelosti i pokušaj da razrešiš zagonetku sreće koju ti nudim". Tvorac moderne psihoanalize, Sigmund Frojd, rekao je da se u onim retkim i kratkim trenucima kada je doživeo osećanje već viđenog, uvek radilo o buđenju imaginarnih, nepoznatih i nesvesnih pojmova i projekata koji su odgovarali njegovoj želji da poboljša svoju situaciju. "To je samo nekompletan delić davno zaboravljene uspomene prizvane nekim traumatičnim događajem ili izraz skrivene želje koju sami sebi ne želimo da priznamo", govorio je on.
I drugi psiholozi su se pitali da li je, kao i san, i ovaj doživljaj izraz naših najskrivenijih želja. Po mišljenju francuskog psihoanalitičara Neli Žolive, sva neobičnost ovog fenomena krije se u pomešanim osećanjima velike bliskosti i iznenađenja koje on u nama budi. I Karl Jung je opisao jedan takav doživljaj koji mu se dogodio tokom putovanja po Keniji. U trenutku kada je prolazio pored jednog starca učinilo mu se da tog čoveka poznaje, da ga je već negde sreo. Jung je taj utisak nazvao "buđenjem određenog arhetipa", jer nepoznati starac, po njemu, predstavlja simbol mudraca.