ISTOČNO SARAJEVO - Gavrilo Princip (61), imenjak i potomak aktiviste „Mlade Bosne“ koji je 1914. atentatom na austrougarskog prestolonaslednika Franca Feridnanda izazvao Prvi svetski rat živi u Istočnom Sarajevu, gde izbegao iz Hadžića.
„Ime sam dobio tako što su se ovi moji svi mrtvi ponapijali kad sam se rodio, pa su pomislili kako bi bilo zgodno da se zovem - Gavrilo. Ništa im drugo nije palo na pamet“, priča Gavrilo Princip Treći, koji radi u bašti hotela „M3“ u Istočnom Sarajevu.
Potomak i imenjak aktiviste Mlade Bosne koji je pre 99 godina u Sarajevu izvršio atentat na austrougarskog prestolonaslednika, nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju, sa svojim čuvenim pretkom deli samo ime i poneku maglovitu uspomenu, satkanu uglavnom od porodičnih priča iz detinjstva.
Sa roditeljima Markom i Dragicom, koji su pune četiri godine čekali da dobiju naslednika, veći deo detinjstva je proveo u kući u sarajevskom prigradskom naselju Hadžići, u kojoj je nekada živeo i „onaj“ Gavrilo.
„Sada su tu prostorije Opštine. Jednom je neki čovek dolazio u Opštinu, pa mi kaže: 'Ma, nekako si mi poznat, samo ne znam odakle...' 'E, rekoh, 'ja sam ti iz ove druge sobe!“, kroz smeh priča Gavrilo. „U istoj kući rodio se i narodni heroj Slobodan Princip Seljo, i Gavrilo, i Slavojka, najstarija ćerka mog đeda Jove, Gavrilovog rođenog brata, koja je bila lokalna lepotica. Jednom su je u hotel Evropi birali za Miss... Bile su njih tri sestre: Slavojka, Vukica i Brana. Slavojka je umrla mlada zbog nekih komplikacija u trećoj trudnoći. Imala je dvoje dece: sina Slobodana, koji je u Beogradu, i ćerku Vesnu koja danas živi u Pitsburgu, u Americi. Druga sestra, Vukica, udala se za Ibru Latifića, koji je bio direktor republičkog Zavoda za statistiku, i živeli su u Sarajevu, u ulici Mehmed-paše Sokolovića, dok Ibru nisu prebacili u Beograd da bude direktor saveznog Zavoda. A Brana se udala za nekog Milovana Pejanovića, koji je bio predsednik Vrhovnog suda Srbije. Imali su tri sina“, nabraja Gavrilo detalje iz porodičnog stabla Principa.
Principi su poreklom iz sela Obljaj kod Bosanskog Grahova, nedaleko od granice s Hrvatskom. Majka Gavrila Trećeg, 92-godišnja Dragica Princip, koja živi u Bratuncu, pamti da porodica nikada nije spadala u red imućnih, ali se pristojno živelo. Gavrilo Princip imao je dvojicu braće, Jovu i Nikolu. Jovo je bio najstariji i nakon što je u Hadžićima otvorio strugaru i trgovinu drvetom pozvao je svog najmlađeg brata Gavrila, za kojeg je bio jako vezan, da dođe živeti kod njega. U sećanje na brata atentatora, koji je umro od tuberkuloze 1918. u tamnici logora Terezijenštat, Jovo je i jednom od svojih sinova dao ime Gavrilo.
„Taj Gavrilo Drugi, sin od mog đeda, tatinog strica Jove, negde početkom Drugog svetskog rata pokušao je da iz Bosne pređe u Srbiju. Nastradao je u Bosanskom Brodu. Krenuo je iz Sarajeva vozom i neko ga je prepoznao, skinuli su ga s voza i više se nikada o njemu ništa nije čulo“, priča Gavrilo Treći. „Moj otac je inače celog života radio u drvnoj industriji u Hadžićima, a ja sam završio osnovnu školu u Hadžićima, Prvu gimnaziju i Ekonomski fakultet u Sarajevu. U Hadžićima sam živeo sve do ovog rata, dok se Srbi nisu iselili... Svi su lončići ovde u Bosni polupani... Što je valjalo, sve su pokvarili, što se imalo uzeti, to su pokrali, i sad živimo – 'nako... K'o u onom Kenovićevom filmu, kad na tabli piše: Zabranjeno sedit' 'nako. E, i mi smo ti ovde 'nako.“
Sarajevo, Beč i ostatak Evrope pripremaju se za narednu godinu i obeležavanje stogodišnjice Sarajevskog atentata, koji je bio uvod u Prvi svjetski rat. Gavrilovih stopa već odavno nema u sarajevskom asfaltu, a istoričari i političari i dalje vode „večnu“ raspravu: jesu li članovi Mlade Bosne bili heroji, ili teroristi? „Znaš kako, ja se ravnam prema onome što su nas učili u školi i kako nam je u čitankama pisalo: Mlada Bosna je bila revolucionarna organizacija bosanske mladeži, čiji su članovi bili i Srbi i Muslimani i Hrvati. Bilo i mlađih, bilo i starijih... Nekada su bili i sportski klubovi kod nas koji su nosili ime Mlada Bosna, pa se onda iz nekih razloga to počelo menjati, kako su se vlasti smenjivale...“, kaže Gavrilo Treći.
Omiljeni ili ne, okupatori ili oslobodioci, činjenica je da su Franc Ferdinand i njegova supruga ubijeni mecima iz Principovog pištolja tog 28. juna 1914. godine u Sarajevu. A nakon atentata, nimalo svetloj budućnosti nisu se mogli nadati ni članovi porodica pripadnika Mlade Bosne, koji su bili proterani ili uhapšeni, a mnogi su završili u austrougarskim logorima.
„Gavrilova braća, Jovo i Nikola, prvo su bili u koncentracionom logoru u Doboju, a posle toga su premešteni u Arad, u današnjoj Rumuniji. U Aradu je u to vreme živelo dosta Srba koji su otkupljivali logoraše i uzimali ih kao radnike na svojim imanjima. Tako su i Gavrilova braća na kraju završila kod tih porodica“, priča Pržulj. „Najviše je nastradala porodica Nedeljka Čabrinovića. Njegovu babu su odmah obesili, bez ikakvog suđenja, oca su mu strpali u zatvor, a majku i četvoro dece su proterali u Trebinje, odakle su otišli u logore... Nedeljkov brat je u to vreme imao četiri-pet godina, a umro je pre nekoliko godina u Sarajevu. On mi je ispričao celu tu njihovu porodičnu istoriju – od proterivanja iz Sarajeva, preko Trebinja, do logora kod Bosanske Krupe, Osijeka...“.
Ni rođaci drugih članova Mlade Bosne nisu mnogo bolje prošli. Muški članovi porodica većinom su mobilisani u austrougarsku vojsku. Po zakonu, trebali su biti šest mjeseci na frontu, a šest kod kuće. Ali kako bi pokazali lojalnost prema Austro-Ugarskoj, mnogi su dobrovoljno produžavali svoj boravak na frontu i odricali se odsustva. U vrijeme kada je izvršen atentat, Gavrilo Princip još nije imao 21 godinu i po tadašnjim zakonima nije bio punoljetan. Da bi mu mogli suditi kao punoljetnoj osobi, austrougarske vlasti tražile su od jednog sveštenika da mu prepravi datum rođenja u krštenici i pomjeri ga za mjesec unaprijed. Sveštenik je odbio da to uradi i objesili su ga, govori Gavrilov prijatelj novinar Goran Pržulj:
„Godine 1917. svi zatvorenici koji su izdržavali robiju u teškim tamnicama prebačeni su u Zenicu, gdje su imali bolji tretman, a i bili su bliže svojim porodicama... Gavrilo je u to vrijeme još bio relativno dobrog zdravlja, uprkos tome što mu je amputirana ruka. Dobio je rješenje da ide za Zenicu, ali u posljednjem trenutku su mu to rješenje ukinuli. Držali su ga u okovima do kraja života, iako je 1916. donesen zakon prema kojem zatvorenici više nisu smjeli biti okovani.“
Gavrilo Treći unapred strahuje kako će preživeti iduću godinu i obeležavanje stogodišnjice atentata sada kad su ga „otkrili“ novinari.
Gavrila Trećeg retko ko zove po imenu. Svi ga poznaju po nadimku - Bato. A kad nekome kaže kako mu je pravo ime, reakcije su različite: „Uglavnom je ljudima to simpatično, šaljivo, malo se i iznenade... A ove mlađe generacije skoro i ne znaju ko je bio Gavrilo Princip, pa im to ništa i ne znači.“