Zvuči fer da tim u čast čijih se pobeda sluša austrijska himna dobije takmičenje u svojoj postojbini. Kurir je na licu mesta stekao takvo ubeđenje
Kad je prosečena kroz guste borove šume Štajerske, pre gotovo četiri i po decenije, staza u austrijskom gradiću Špilberg nazvana je Esterajhring, mada su je često zvali Celtveg, po obližnjem većem mestu.
S krivinama koje su se vozile 3. i 4. stepenom prenosa, bila je superbrza i opasna. Legendarnom Džekiju Stjuartu ubrzavala je puls za 30 do 40 otkucaja u minutu u odnosu na uobičajen trkački.
Esterajhring je proizveo neke nezaboravne trke i jedan od najtešnjih nerežiranih finiša novijeg vremena (De Anđelis - Rozberg 1982. godine), ali i karambole za pamćenje. Kad je gran pri 1987. morao da startuje tri puta, kap je prelila čašu. Isuviše opasan za F1 standarde, autodrom je ispao iz kalendara, a u program se vratio tek pošto ga je Herman Tilke sredinom devedesetih skratio, usporio, „zaoštrio“ mu krivine i tako, ako ništa drugo, stvorio tri mesta gde su preticanja očekivana i moguća.
Druga inkarnacija
Ta inkarnacija, prozvana A1-ring, u svoje vreme nije smatrana fascinantnom, ali je donela nekoliko uzbudljivih velikih nagrada, uključ ujući i režiranu pobedu Šumahera nad Barikelom 2002. Austrijski gran pri nadživeo je taj gaf još samo jednu godinu, presudili su mu pooštreni propisi u vezi s reklamiranjem duvanskih proizvoda.
Red bul je kupio A1-ring, objekti i tribine brzo su porušeni, ali nova gradnja nije uzela maha sve do 2008, kad je novi vlasnik, izgleda, prelomio šta će učiniti s kompleksom. U naredne tri godine nikli su supermoderni objekti, a 2011. je autodrom ponovo pušten u pogon, ovog puta kao Red bul ring.
Već na prilazu trkalištu primetan je trud da se pošumljavanjem i arhitektonskim kombinovanjem zelenila i kamena prirodi makar prividno vrati deo onoga što joj je izgradnja oduzela. „Kamuflaža“ je toliko uspešna da na glavnom ulazu tek bok zapadne tribine i daleke trake asfalta govore gde ste zapravo stigli.
Aktuelna konfiguracija nosi Tilkeov rukopis iz devedesetih, ali pozicija i atmosfera odaju poreklo piste stare škole. Veličanstven pejzaž, usponi, padovi i nagibi krivina čine Red bul ring odmah prepoznatljivim i potvrđ uju tezu da je trkačka staza najizazovnija, najslikovitija i najuzbudljivija kad prati konture zatalasanog reljefa. Tamo gde novac nije ni tema ni prepreka mogu da nastaju čuda od autodroma, ali ona deluju bezdušno. Na Red bul ringu sve je u duhu i ambijentu, u prizoru i utisku.
Vestšlajfe
Na oživljenom Ringu istinski poklonici automobilizma neće propustiti da obiđu staru zapadnu sekciju Esterajhringa, koja i danas postoji, ali nažalost nije u upotrebi za trke. Na mestu nekadašnje prve krivine nalazi se kartodrom, nastavak služi kao parking ili put do poligona za moto-kros, oko kojeg se bez prestanka izvijaju oblaci prašine. Ideja da se i ta takozvana vestšlajfe uključi u takmičenja povremeno se pojavi, ali liči na neostvarljiv san. Šetnja deonicom koju Tilke nije pipnuo pokazuje zašto. Ona budi jednu jedinu misao: kako je ludo hrabro bilo trkati se tuda!
Za sećanje na prvi život staze ostaju nam retki snimci trka na Jutjubu, ali ni oni, a ni današnje TV kamere ne prikazuju uspone Red bul ringa u njihovom pravom svetlu. Visinska razlika između najniže i najviše tačke iznosi šezdesetak metara, što kao podatak zvuči apstraktno, sve dok se sami ne uverite koliko je zapravo strmo.
Zadovoljenje pravde
Julski debi Svetske Reno serije na Red bul ringu bio je povod za našu posetu Štajerskoj. Dolazak brzog, besplatnog i zabavnog trkačkog karavana predložio je dr Helmut Marko, ljudima iz Renoa dopala se staza, a program je obogaćen rundom Evropske Le Man serije. Publika se, začudo, nije odazvala u naročitom broju. Organizator je prijavio 26.000 posetilaca u sva tri dana, ali ta brojka izgleda preuveličana.
Boraveći na Red bul ringu, često sam pomišljao kako bi bilo lepo da se F1 makar jednom vrati na ovo mesto. Ne zato što je on početak i kraj svega u automobilizmu, već zato što zvuči fer da tim u čast čijih se pobeda sluša austrijska himna dobije svoj domaći gran pri.
Prašina se nije ni slegla nakon Reno serije, a dva dana posle njenih trka objavljeno je da će Velika nagrada Austrije ponovo biti vožena u Špilbergu, od 2014. pa narednih sedam godina. Dokaz je to i sportsko-političke moći tima koji svoje automobile gradi u Milton Kinsu, ali identitetom ostaje veran „crveno-belo-crvenom“.
Ditrih Matešic obećava „šarmantan“ gran pri, a pastoralno planinsko okruženje to može da garantuje. Kao organizator, moraće da poveća kapacitet tribina i da se s lokalnim vlastima pogađa oko dozvoljene visine buke i maksimalnog broja posetilaca, sada ograničenog na 40.000 dnevno, ali to spada u prepreke koje se daju preskočiti. „Domaća trka bika“? Pravedno je da postoji, koliko god trkački svet s pravednošću baš i nemao veze.
Vlasnik red bula Ditrih Matešic obećava „šarmantan“ gran pri, a planinsko pastoralno okruženje to može da garantuje
Najtešnji finiš u Austriji... De Anđelis i Rozberg 1982. godine
Ime je znamenje
Simbol mesta je umetnički prikaz propetog crvenog bika, čelično-aluminijumska struktura visoka 17 metara, s postoljem teška 1.300 tona. Postavljena 2012, vidi se s gotovo svakog mesta u okviru perimetra staze. Svuda prisutni slogan „Nomen est omen“ (ime je znamenje) aludira na Špilberg (brdo za igranje), kome je predviđena uloga „najlepšeg igrališta u Austriji“.