SAD - Danijel Somers je bio veteran operacije "Iračka sloboda" koji je služio u obaveštajnoj jedinici "Munja", a nedavno je zbog pretrpljenih trauma izvršio samoubistvo.
Somers je učestvovao u više od 400 borbenih misija kao mitraljezac na kupoli oklopnog vozila "hamvi", a takođe je saslušavao i isleđivao iračke civile i pobunjenike. Po povratku iz Iraka patio je od post-traumatskog stresnog poremećaja (PTSP), traumatskih povreda mozga i niza drugih ratom izazvanih zdravstvenih problema.
Dana 10. juna 2013. napisao je oproštajno pismo svojoj porodici, srceparajući iskaz o bolu i sećanjima koja ga progone. Prenosimo njegovo pismo u celosti.
Žao mi je što je došlo do ovoga.
Već odavno je moja jedina motivacija za svakodnevno ustajanje iz kreveta bila to da ne morate da me sahranjujete. Stvari su se pogoršavale i postalo je jasno da to samo po sebi nije dovoljan razlog da nastavim dalje. Činjenica je da mi nije bolje, neće mi biti bolje, i biće mi sve gore kako vreme bude prolazilo. Sa racionalne tačke gledišta, bolje je da se stvari jednostavno završe što pre i da se reperkusije odigraju u što kraćem roku, nego da se otežu u nedogled.
Možda ćete biti tužni neko vreme ali vremenom ćete preboleti i nastavićete dalje. Daleko je bolje i to nego da u godinama i decenijama koje predstoje nanosim svoj bol vama, povlačeći vas na dno sa sobom. Ne mogu to da vam radim zbog toga što vas volim. Kako dan za danom bude prolazio videćete da je daleko bolje da ne morate da se brinete o meni niti da čak o meni i mislite. Shvatićete da je vaš svet daleko bolji bez mene u njemu.
Zaista sam pokušavao da se držim, već duže od cele decenije. Svaki dan svedoči o tome da sam se u onoj meri do koje mi je bilo stalo, borio sa neizrecivom patnjom i užasom što je tiše bilo moguće ne bi li ste se vi mogli osećati kao da sam uvek tu. Istina je da sve vreme nisam bio ništa više od rekvizita koji je popunjavao prostor, čisto da se moje odsustvo ne bi primetilo. Zapravo me nema već duže vreme.
Moje telo je postalo kavez, izvor bola i stalnih problema. Bolest koju imam mi izaziva bol koju čak ni najjači sedativi ne mogu da ublaže, a lek za nju ne postoji. Po ceo dan, svakog dana agonija prožima svaki nervni završavak u mom telu. To nije ništa drugo do mučenje. Moj um je pustinja, ispunjen vizijama neverovatnih užasa, neprestanom depresijom i onesposobljavajućom anksioznošću, čak i pored svih lekova koje se lekari usuđuju da mi prepišu. Jednostavne stvari koje drugi uzimaju zdravo za gotovo za mene su skoro nemoguće. Ne mogu da se smejem ili plačem. Jedva mogu da napustim kuću. Ni jedna aktivnost mi ne pričinjava zadovoljstvo. Sve se svodi na prolazak vremena dok dok ne zaspim. Sada mi se večni san čini kao najpoželjnija stvar.
Ne smete kriviti sebe. Istina je sledeća: Za vreme mog prvog boravka u Iraku, nateran sam da učestvujem u grozotama koje je teško opisati. Ratnim zločinima, zločinima protiv čovečnosti. Iako nisam dobrovoljno učestvovao u njima i davao sam sve od sebe da zaustavim ove događaje, postoje stvari posle kojih čovek jednostavno ne može da se vrati normalan. Čak se u neku ruku ponosim time što smatram da bi nastavak normalnog života nakon učestvovanja u tako nečemu bilo obeležje sociopate. Te stvari idu mnogo dalje od onoga čega je većina svesna.
Terati me da počinim takve stvari a zatim i da učestvujem u njihovom zataškavanju je nešto što ni jedna vlada nema pravo da zahteva od mene. Ta ista vlast mi je odmah nakon svega toga okrenula leđa i napustila me. Oni mi ne nude pomoć i aktivno blokiraju potragu za dobijanjem pomoći sa strane putem svojih korumpiranih agenata DEA-e. Sva krivica je na njima.
Pored toga, mnoštvo fizičkih bolesti me muči konstantno a ni za njih mi oni ne nude nikakvu pomoć. Možda bi do sada i bilo nekog napretka da nisu proveli skoro dvadeset godina negirajući postojanje bolesti kojoj smo ja i mnogi drugi bili izloženi. Situaciju dodatno komplikuju i teške povrede mozga kojima sam bio izložen, na čije razumevanje se takođe ne ulaže nikakav napor. Zna se da je svaka od tih povreda dovoljan razlog za hitnu medicinsku reakciju koja mi na žalost nije bila ukazana.
DEA i tu ponovo stupa na scenu, jer im je pošlo za rukom da stvore takvu kulturu straha u medicinskoj zajednici da lekari ne smeju da preduzmu čak ni najneophodnije mere za kontrolisanje simptoma. A sve pod velom potpuno izmišljene “epidemije preteranog prepisivanja lekova”, koja je u snažnom kontrastu sa svim legitimnim istraživanjima, koja potvrđuju da je istina suprotna. Možda bih, sa pravim lekovima u pravim dozama, mogao kupiti sebi par pristojnih godina, ali čak i to je previše za očekivati od režima izgrađenog na ideji da je patnja plemenita i da je pomoć samo za slabe.
Međutim, kada su izazovi sa kojima je osoba suočena toliko veliki da bi svi osim najjačih odustali, ovi dodatni faktori su dovoljni da je gurnu sa ivice.
Zar je onda čudno sto najnoviji podaci pokazuju da svakog dana 22 veterana oduzmu sebi život? To je više veterana nego dece poginule u Sandi Hook masakru, svakog dana. Gde su silne političke inicijative? Zašto predsednik izrazi saučešće našim porodicama? Možda zato što nas nije ubio nekakav ludak, već njegov sopstveni sistem dehumanizacije, nebrige i ravnodušnosti. Sve to nas dovodi u situaciju u kojoj je jedino što možemo očekivati neprestani bol, beda, siromaštvo i sramota. Uveravam vas da kada ovi brojevi na kraju opadnu, to će biti isključivo zbog toga što su oni koji su bili gurnuti najdalje već mrtvi.
A za šta? Za Bušov novi krstaški rat? Za Čejnijevo bogatstvo i bogatstvo njegovih korporativnih prijatelja? Da li je to ono za šta smo žrtvovali svoje živote?
Pokušao sam da na sve načine popunim prazninu od tada. Pokušao sam i da napredujem u hijerarhiji ne bih li ostvario veći uticaj i ispravio neke od tih nepravdi. Ponovo sam bio tamo i tada sam pokušao da stavim naglasak na spasavanje života. Činjenica je, međutim, da spašeni životi ne mogu zameniti one koji su ubijeni. To je uzaludan posao.
Zatim sam pokušao da zamenim uništavanje stvaranjem. To mi je neko vreme odvlačilo pažnju ali to nije moglo potrajati. Činjenica je da je bilo koji oblik običnog života uvreda za one kojima je presudila moja ruka. Kako uopšte mogu da živim kao drugi ljudi dok udovice i siročad koje sam zavio u crno i dalje pate? Kada bi mogli da me vide kako u svom udobnom domu u udobnom predgrađu radim na nekakvom muzičkom projektu s pravom bi bili ogorčeni.
Mislio sam možda bih mogao postići nekakav napredak radeći na filmskom projektu, možda čak direktno se obraćajući onima koje sam povredio i izlažući pri tom veću istinu ali i to mi je sada oduzeto. Bojim se da bi, kao što to i inače biva sa stvarima koje zahtevaju angažovanje ljudi koji ih ne mogu razumeti na osnovu činjenice da nikada nisu bili tamo, i to propalo kada se umešaju karijeristički interesi.
Poslednja misao koja mi je pala na pamet je neka vrsta finalne misije. Shvatio sam da bih bio u stanju da pronađem neku vrstu unutrašnjeg izbavljenja radeći stvari koje su relevantne za pitanja života i smrti. Iako mi prija pomisao da mogu da uradim nešto dobro sa svojim sposobnostima, iskustvom i ubilačkim instinktom, istina je da to nije realno. Prva prepreka je logističke prirode zbog nemogućnosti finansiranja i opremanja sopstvene operacije, zatim potpuna izvesnost užasne smrti, mogućnost međunarodnog incidenta, to što bih bio žigosan kao terorista u medijima itd. Ono što me zapravo sprečava, je činjenica da sam jednostavno previše bolestan da bih bio efikasan na terenu. To mi je takođe oduzeto.
U suštini, ništa mi ne preostaje. Previše zarobljen ratom da bih živeo u miru, previše oštećen da bih bio u ratu. Napušten od strane onih koji idu linijom manjeg otpora, a smetnja onima koji bi ostali uz mene i samim tim zaslužuju bolje. Vidite i sami, ne samo da mi je bolje mrtvom, nego će i svet biti bolji bez mene u njemu.
Eto, to je ono što me je dovelo do moje poslednje misije. Ovo nije samoubistvo, već ubistvo iz milosrđa. Znam kako da ubijem i znam kako da to učinim bezbolno. Bilo je kratko i nisam patio. I iznad svega, sada sam slobodan. Više ne osećam bol. Nemam više flešbekove, noćne more i halucinacije. Više nisam stalno depresivn, uplašen i zabrinut.
Ja sam slobodan.
Ovo je možda najbolji ishod kome sam mogao da se nadati. Molim vas da to prihvatite i da budete srećni zbog mene.
Daniel Somers