BANJALUKA - Bez ikakvog ranijeg iskustva, grupa mladih Banjalučana u februaru ove godine odlučila je da se posveti organskoj proizvodnji povrća. Šest meseci kasnije, rezultati su iznad svih očekivanja, ali kupaca nema.
Plastenik od 600 kvadratnih metara dobili su besplatno na korištenje. Bio je zapušten, zarastao u korov i utočište pasa lutalica. Usledilo je čišćenje, priprema zemljišta, oranje. Mladi Banjalučani, trenutno raspolažu sa oko deset tona paprika.
“Obrazovanje u ovoj zemlji ne znači mnogo, diplome su jeftine. Tako da se vraćamo proizvodnji hrane koja je osnova za život”, kaže Aleksandar Perendić, inače veb dizajner.
Posla oko povrća uvek ima, a radni dan traje od šest do devet sati ujutro, i nekoliko sati predveče, kad zahladi. Plastenik su pregradili na dva dela. Osnovna kultura je paprika. U manjem delu od stotinu kvadrata raste desetak vrsta začinskog bilja, paradajz, tikvice…
“Veoma smo zadovoljni rodom, nismo očekivali ni približno ovoliko. Imamo sad problem jer smo neprofitna organizacija i nismo fiskalizovali ovu djelatnost. Legalno ne možemo prodati svoj proizvod, a ima ga toliko da ga ne možemo pojesti. Dosta podijelimo u humanitarne svrhe. Izvučemo nešto novca tako što volonteri uzmu povrća kad je berba pa prodaju u komšiluku.”
Mladi poljoprivrednici registrovali su udruženje građana „Bez granica“, a na istoimenoj internet stranici postavljaju korisne savete o tome kako gajiti povrće bez hemikalija. Ističu da nije lako, imali su problema s biljnim vašima i bakteriozom ali nisu popustili.
„Oni koji sebe zovu organskim proizvođačima hrane, ovde u okolini Banjaluke, savetovali su nam da uzmemo hemiju. Rekli su nam da paprikama u protivnom nema spasa, i da na kraju krajeva niko neće saznati“, otkriva Aleksandar.
Umesto „hemije“, vredni omladinci skupljali su bubamare gde god su stigli, donosili ih u plastenik dok se nisu namnožile u dovoljnoj meri da regulišu populaciju.
„Naša vizija je da imamo toliki kapacitet proizvodnje da možemo zdravim i prirodnim povrćem napuniti tržnicu u Banjaluci“.
Naredni korak je da ideju prošire na celu BiH. Udruženja koja se bave sličnim aktivnostima, kako kažu, imaju mogućnost da se prijave i dobiju novac iz stranih fondova. Nadaju se da će na taj način obezbediti sredstva, jer lokalna zajednica nije prepoznala to što rade.
Pisali su banjalučkom gradonačelniku, smatraju da bi trebalo da ih sasluša i razmotri njihove predloge, jer su uvereni da se od ovog plastenika može mnogo toga napraviti, prvenstveno stvoriti nova radna mesta.
„Pozvali smo gradske vlasti da nas podrže, da iduće godine ovo proširimo i zaposlimo 20-ak ljudi. Nismo dobili odgovor“, priča Aleksandar.
Kako bi uštedeli novac, kojeg svakako nemaju jer je većina nezaposlena, problem navodnjavanja su rešili bez gradskog vodovoda, ističe Aleksandar i dodaje:
„Cev smo proveli ispod zemlje, imamo ovaj mali mehanizam i crpimo vodu direktno iz Vrbasa, što nam je velika ušteda s obzirom na svakodnevno zalevanje“.
Prema njegovim rečima, u plastenik ipak treba uložiti određen novac. Oni su imali sreću da ga dobiju na korištenje.
"Ostvarili smo saradnju s nekoliko pekara i drugih proizvođača. Svako donira ono što ima i odnesemo onima koji nemaju”, objašnjava Slavica Jevđenić, jedna od članova ove grupe.
Povrće su nosili u javnu kuhinju, Domu za nezbrinutu decu i Zavodu distrofičara u Banjaluci.
Prema njihovim procenama, trenutno je u plasteniku oko deset tona paprika. Niko im ne veruje da usevi nisu ničim tretirani. Kopriva, zova i bubamara zaista rešavaju mnoge probleme poljoprivrednika, objašnjava Aleksandar, ali je mnogima lakši način da posegnu za hemikalijama.
“Uzorak smo poslali u Nemačku, u jednu laboratoriju. Ta analiza će nam omogućiti da uskoro dobijemo sertifikat da smo organski proizvođači hrane”.