Poslednjih dana Zdravko Ponoš, koji je svojevremeno dosegao najviši vojni čin general-pukovnika, a sada u otkomandi kao ađutant Dragana Đilasa, skoro da je najaktivniji srpski opozicionar. Ne u Skupštini, ne u razgovoru s narodom, ni na mitinzima, nego na društvenim mrežama.
Na Tviteru se od njih ne očekuje da znaju pravopis, a o logici da i ne govorimo. Pomenu Vučića, litijum, Kosovo ili palačinke, dodaju frazu koja ništa ne znači i ni na šta ne obavezuje: „Nećeš kopati“, „Mi ćemo da ti sudimo kad dođemo na vlast“… i kad to pošalju, zavale se u udobnu fotelju i čekaju da im Đorđe Vukadinović javi koliko im je skočio rejting i koliko im još treba do pobede na izborima.
Pri tome se, mislimo na tvitovanje, bezobrazno potcenjuju inteligencija i pamet građana kojima se piše. A GDE JE STID?! Jer da ima imalo stida, Ponoš ne bi sadašnju situaciju na Kosovu i Metohiji iskoristio da Aleksandra Vučića optuži za kapitulaciju. Zadržaćemo se samo na dve-tri činjenice iz Ponoševe biografije.
Zdravko Ponoš rođen je 1962. godine i celokupno njegovo školovanje posle osmog osnovne plaćala je država: prvo u srednjoj vojnoj školi, pa na akademiji, imao je stan, hranu, odeću, džeparac… i čekali su ga posao i stan, kao i redovno napredovanje u službi, odnosno redovne povišice plate i sve veći i veći stambeni prostor. Zauzvrat, trebalo je da čuva Jugoslaviju. I šta je on uradio? Je l’ ju je sačuvao?
Jeste.. da ne kažemo šta! Nije sačuvao ni komšije u Golubiću kod Knina koji su ga kvrgavim rukama mazili po kosi i mahali mu kad je polazio u Zagreb u podoficirsku školu.
- Naš Zdravko će biti junak – bili su ponosni. Njihov Zdravko je bio oficir JNA kad je Srbe iz Golubića pomela hrvatska „Oluja“. A šta je on uradio da ih zaštiti? Ništa! Još je posle tražio državljanstvo nezavisne Republike Hrvatske! Ponoš je više puta izrekao laž da „hrvatsko državljanstvo nije nešto što je on i stotine hiljada Srba rođenih u Hrvatskoj trebalo da traže već jednostavno imaju po svom rođenju“.
Imao je pravo na državljanstvo po rođenju, ali nisu Hrvati jurili proterane Srbe da im uruče pasoše sa šahovnicom, nego jeste trebalo tražiti, odnosno moliti.
I sad on nariče nad sudbinom Srba s Kosova i Metohije! Uostalom, 2004. godine, kad su Albanci izvršili pogrom na KiM, Ponoš je bio na čelu kancelarije za saradnju s NATO pri Ministarstvu odbrane. Šta je uradio tada? Ništa! A kad je u februaru 2008. godine tzv. država Kosovo proglasila nezavisnost, Ponoš je bio načelnik Generalštaba Vojske Srbije!
INVESTICIJA BEZ POKRIĆA
Da podsetimo, na toj su funkciji bili vojvode Radomir Putnik, Petar Bojović, Živojin Mišić… i druge znamenite ličnosti po kojima se zovu ulice i trgovi u srpskim gradovima. I Ponoša je slučaj svrstao uz njih. Ali po njemu se ništa neće zvati. Jer šta je uradio s vojskom nad kojom mu je komandu poverio srpski narod kad je Kosovo proglasilo nezavisnost? Ništa!
Tokom cele profesionalne karijere ispostavljalo se da je Zdravko Ponoš kao vojnik i oficir investicija bez pokrića! A sada, kad na naplatu dolaze kamate nedelovanja iz tog perioda, i Ponoševog i ostalih koji su u rukama imali vlast i silu, Ponoš iz tople sobe tvituje o Kosovu i Metohiji, pominje kapitulacije i parastose i preti sudom istorije navodnim izdajnicima. Neko je jednom konstatovao da je Zdravko Ponoš jedini general koji nije postao pametniji posle bitke. Tome se nema šta dodati.