Pre 40 godina, baš na dan kada će Crvena zvezda odigrati premijernu utakmicu Lige šampiona protiv Benfike, u duelu dva kluba zablistao je Rajko Janjanin.
Tog 19. septembra 1984, u prvom kolu Kupa šampiona, Benfika je na poluvremenu, na Marakani vodila rezultatom 2:0. Onda je u drugom poluvremenu ušao Rajko Janjanin i sa tri gola rešio pitanje pobednika. Bioje fudbaler driblinga, "štosa" i "vica" u nozi, originalan i nepredvidiv sa loptom. Umetnik u kopačkama.
Pred duel dva kluba u četvrtak, od 18.45 časova na stadionu "Rajko Mitić" Kurir je napravio intervju sa legendom Crvene zvezde Rajkom Janjaninom, koji danas živi u rodnom Karlovcu, u Hrvatskoj i koji i danas ne može bez fudbala.
Kada smo pozvali Rajka i predstavili mu se, šeretski nam je kazao:
- Setili me se sad ljudi... Ha, ha, ha... Posle 40 godina. Evo, već danima me zovu. (smeh)
Šta očekujete utakmice Crvene zvezde i Benfike?
- Kao i svi zvezdaši, očekujem povoljan rezultat. Pratim Benfiku i Zvezdu. Benfika je nedavno promenila trenera, jesu kvalitetni, ali protiv njih može da se igra. Vratili su Bruna Laža, a kod njega su pre dve godine bili veoma dobri. Pozadi im sve drži iskusni Argentinac Otamendi, u napadu se za sve pita njegov zemljak Di Marija, koji jednim potezom može da reši utakmicu. Odlični su u veznom redu, igraju veoma brzo, posebno u pas igri. Doveli su Grka iz Holandije, mislim da se zove Pavlidis, odličan napadač. Tu je i Turčin Akturkoglu, levo krilo, mnogo brz igrač. Biće teško, tehnički su potkovani i vrlo brzo. Ali, normalno, ni Zvezda nije loša. Ima Zvezda svoje adute. Po meni, ulazak u Ligu šampiona je veliki uspeh. Nadam se dobroj utakmici i naravno, pobedi Zvezde!
Sećate li se meča od pre 40 godina, kada ste bili najbolji na terenu?
- Sećanja naviru, kako da ne... Iako je prošlo mnogo vremena. I tada je Benfika bila ozbiljan tim. Iznenadili su nas na početku, prvo je Marko Elzner dao autogol, a onda je Dijamantino postigao drugi pogodak. Bila je to utakmica za infarkt. Kada sam ušao u drugom poluvremenu, videli smo da su oni opušteni. Brzo smo se mi povezali, a čuda su pravili Miloš Šestić i Sulejman Halilović. Posebno Halilović, nad kojim su skrivljena dva penala, koja sam realizovao. Bilo je tada oko 90.000 ljudi na stadionu i oni su nas nosili. Usledio je još jedan gol i het-trik kojim se ponosim. Možda je ta utakmica dobra poruka današnjim fudbalerima Zvezde, da ako i krene loše, ništa nije izgubljeno. Pa, čak i kada gubiš sa 0:2 na poluvremenu.
Kako vidite ovaj tim Crvene zvezde?
- Zvezda svake godine menja dosta igrača, dolazi mnogo stranaca... Ali, to je neminovnost. Važno je da Zvezda napreduje svake godine. Nije lako imati kontinuitet danas, u ovakvom evropskom fudbalu i igrati Ligu šampiona. Drago mi je da Zvezda ide korak po korak, malo po malo. Ide polako ka vrhu, mestu gde je bila i koje joj pripada. Ne sme se zaboraviti gde je Zvezda bila do pre samo nekoliko godina, a gde je sada. Voleo bih da ekipa ostane na okupu dve do tri godine zajedno, da se pogađa sa strancima i da naši igrači opet budu u većini. I onda jedne godine, verujem da se može ući među osam... A, onda je sve moguće. Ne mislim na osvajanje Lige šampiona, već Lige Evrope, ili Lige konferencije. Pa, evo, kako je Olimpijakos osvojio Ligu konferencije?! To je ogroman uspeh. Treba strpljenja i vremena. Nadam se da će i Zvezda tako, da će u bliskoj budućnosti osvojiti Ligu Evrope ili Ligu konferencije. Zvezda je veliki klub, krem evropskog fudbala i toga treba da budemo svesni. Nisu Roma, ili Olimpijakos bolji od nas, a uzimali su evropske trofeje.
Ko vam se sviđa od fudbalera Zvezde?
- Meni je Mirko Ivanić još od pre nekoliko godina zapao za oko. Mislio sam da će napraviti još više u karijeri. Žao mi je što je Korejac Hvan otišao. Bio je i u Olimpijakosu, u Grčkoj, pratio sam ga i tamo. Opet, Zvezda ima uvek nekog od mladih igrača, koji će da bljesne. Bilo je tako prošle godine, sa ona dva momka (Nedeljković i Mijatović op.a.).
Šta mislite o fudbalu danas, u odnosu na vreme kada ste vi igrali?
- Promenilo se mnogo, baš mnogo. Nisam ja od onih koji kažu "u naše vreme je bilo bolje"... Sad je igra nekako dosadnija. Insistira se na tom posedu lopte, sa mnogo taktike. Ne volim kad se lopta vraća nazad... Nije mi to u duhu fudbala. Ne sviđa mi se kad neka ekipa drži loptu pet minuta. Ali, valja se privići. Opet, sa druge strane mi prija što su igrači koji znaju fudbala zaštićeni, što je sve manje oštrih i pogibeljnih startova. A, to je dobro i mnogo važno.
Rajko Janjanin je bio prefinjen tehničar, izuzetno pošten sportista, fer i korektan igrač. Ali ga treneri nisu voleli. Nije imao status koji zaslužuje kod Gojka Zeca, Stevana Ostojića, Dragoslava Šekularca i Milovana Đorića. Jel vam žao zbog toga?
- Uvek se takvi igrači nađu na udaru. Nisam uklizavao, nisam voleo da tučem i prljavo startujem. I onda su me treneri ostavljali na klupi, ili bi me menjali. U to vreme se igralo "čovek na čoveka", stroga markacija, ne kao danas, kada se igra zonski, kada ima manje prostora. Vidite, znao sam svoje mane. Nisam nikada bio ljut na trenere, iako me je pogađala nepravda. Jednostavno, takav sam. Taj moj fudbal je publika volela i zato sam bio omiljen.
Nosili ste Zvezdinu "desetku". Kakav je osećaj?
- Ponosan sam! Pre mene taj broj na dresu nosio je čuveni Jovan Kule Aćimović! Možda i jedan od najvećih koji je nosio "desetku", možda veći od Dragana Stojkovića Piksija. Dejan Savićević je igrao manje u Zvezdi, ali je postigao veliki uspeh sa klubom, jer je bio šampion Evrope. Meni je bilo mnogo lepo u Zvezdi, za te četiri ipo godine. Prve sezone, bio sam jedini koji je igrao sve utakmice Zvezde u sezoni. Ukupno, preko 200 utakmica u crveno-belom dresu, uz sve ove mane koje sam vam ranije rekao... (smeh)
Hoćete li biti u četvrtak na utakmici?
- Naravno. Tu sam, biću na Marakani. Bio sam i ovog leta, često dolazim na stadion, i u Beograd. Prošle godine, gledao sam utakmicu protiv Mančester sitija.
U svoje vreme navijači su vas mnogo voleli, skandirali vaše ime. Sećate li se?
- Da, to je bila istina. To su bili počeci, kada je publika skandira ime nekog od igrača. Lepe su to uspomene. Voleli su me navijači Zvezde. Posebno kad sam počinjao sa klupe. Otkriću vam nešto. Nekada sam i voleo da me trener ostavi među rezervama. Onda bih kad uđem imao dupli motiv da nešto napravim na terenu, da nešto okrenem, da dam neki dobar pas, postignem neki lep gol. (smeh)
Šta radi Rajko Janjanin danas?
- Bio sam dugi niz godina u Grčkoj. Radio sam u Panatinaikosu desetak godina. Sa mladima, do prvog tima. Danas sam u rodnom Karlovcu radim sa najmlađima, učim ih fudbalu.
Kako je raditi sa decom u sadašnje vreme?
- Nije lako, sasvim drugačije u odnosu na ranije. Klinci danas nisu posvećeni, kao što smo mi bili. Deca nisu napolju. Često prođem pored igrališta i nema bilo koga. Deca misle da će naučiti sve, kroz dva ili tri treninga. A, tu su i ambiciozni roditelji, koji uvek imaju velika očekivanju.
Znaju li deca ko ih trenira?
- Nisam siguran koliko njih to interesuje. Uglavnom, roditelji im objasne. Oni ako žele, sve mogu da saznaju o Rajku Janjaninu preko interneta - završio je kroz smeh intervju za Kurir Rajko Janjanin.
Oni mlađi koji ne znaju. Rajko Janjanin (67) rođen je u srpskoj porodici u Karlovcu. Fudbal je počeo da igra u rodnom Кarlovcu, na Baniji, uz starijeg brata Željka. Sa 18 godina postao je prvotimac Кarlovca, a prvi profesionalni ugovor potpisao je sa zagrebačkim Dinamom 1975. godine. Njegov dolazak u Crvenu zvezdu 1980. bio je najveća senzacija tog prelaznog roka, bio je to pravi zemljotres u tadašnjoj Jugoslaviji, jer nije bilo pravilo da igrači "velike četvorke" često odlaze u redove direktnih rivala. Posle Crvene zvezde Janjanin je otišao u Ofi sa Krita i sa tim klubom 1986. godine osvojio drugo mesto u prvenstvu Grčke, iza Panatinaikosa, odvevši klub po prvi put u istoriji u Evropu. Posle Ofija odigrao je još jednu sezonu za AEK i onda se 1988. penzionisao, mada je odigrao još jednu godinu u Italiji, u redovima niželigaša iz Udina. Više od tri decenije radio je potom kao trener u Grčkoj, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, a pre nekoliko godina se vratio u rodni kraj i sada trenira klince u Karlovcu.