Žarko Radić o novoj ulozi, legendarnom Jasterbu i Beogradu: "Tu sam proveo 22 godine, a iz tih dana najviše mi fale mladalački zanos i bezbrižnost"
Poznati glumac se vraća u srpski film ulogom u ostvarenju "Lazarev put" sa Ivanom Bosiljčićem, čije scenario ga je, kako kaže, razbio u paramparčad
Jednog od najvoljenijih glumaca nekadašnje Jugoslavije Žarka Radica gledaćemo u novom filmu Ivana Jovića "Lazarev put", koji će večeras premijerno biti prikazan u Beogradu. Njegovu karijeru svakako je obeležila uloga u seriji "Kapelski kresovi", a naša publika pamti ga i po "Boljem životu" i "Povratku otpisanih". Za Kurir Žarko se priseća svog života u Beogradu, ali i snimanja ovog neobičnog ostvarenja.
Kakav je bio vaš prvi utisak kad vam je u ruke stigao scenario za film "Lazarev put"?
- Kada sam prvi put pročitao scenario za "Lazarev put", bio sam, kao nikada pre toga, izuzetno potresen. Scenaristkinja Monja Jović me je kao čitaoca na neverovatan, inteligentan, vešt i znalački način uvukla u zamku neizvesnosti do samog kraja priče, a onda me je na samom kraju razbila, kako bi se to u Beogradu reklo, u paramparčad.
Kada ste znali da je ovo uloga baš za vas? Na koji način se spremate za samo snimanje?
- Iako uloga oca, koja mi je ponuđena, nije velika, odmah sam znao da je želim odigrati. Period pripreme za snimanje je izuzetno važan i u tehničkom i umetničkom smislu. Glumačke probe podrazumevaju, pre svega, sporazum s rediteljem o osnovnim idejama filma, glavnim karakteristikama likova, odnosu među njima... Tu je rediteljsko vođstvo neophodno i ako je dobro - to je dragoceno i uvek se vidi u krajnjem rezultatu.
Kako je bilo raditi s Ivanom Jovićem?
- Ivan Jović izuzetno je zanimljiv čovek. Kad bih u jednoj reči morao da ga opišem, čini mi se da bi najbliža reč bila duhovnik. Religiozan, široko obrazovan, ne samo filmski. U životu se bavio projektima koji su se ticali i socijalno-psihološke podrške, upoznao je kroz stručni rad različite društveno marginalizirane grupe. Dakle, ima i obrazovno i životno iskustvo šire i raznovrsnije nego što je to slučaj sa većinom njegovih kolega. Probe s njim su bile vrlo intenzivne i neverovatno zanimljive. Njegovo profesionalno iskustvo podrazumeva dubinsko razumevanje raznih psiholoških stanja, devijantnog ponašanja, ljudske psihologije i čovekovih dubokih poriva. Sve je to dragoceno za rad s glumcima.
Da li čovek danas može da bude slobodan, jedno je od pitanja ovog filma? Šta je za vas sloboda?
- Definicija slobode se menjala kroz istoriju. U raznim kulturama, u raznim društveno-političkim sistemima pojam slobode ima različita tumačenja. Neostrašćenom, razumnom biću sve je teže osećati se slobodnim u vremenu koje živimo. Mogao bih reći da se slažem sa sledećim stavovima o slobodi: prvo, važno je da se izbor, odluka i delovanje odvijaju bez spoljnih uticaja. Zatim verujem da je čovekova sloboda jedino moguća uz pomoć slobodnih i nezavisnih institucija, a ne izvan njih i bez njih. Verujem i da naša sloboda mora biti ograničena tuđim slobodama, a takođe se slažem i sa onom mišlju da je anarhija sloboda bez vladavine, dok je despotizam vladavina bez slobode.
Beograd, kažete, nosite u srcu. Šta vam najviše nedostaje iz tih dana?
- Balkanskom ulicom u Beograd sam došao sa železničke stanice kada sam imao 19 godina, a iz njega sam odleteo avionom - u 41. godini. Dakle, gotovo celu mladost sam proveo u Beogradu. Od položenog prijemnog na Akademiji, prvih predstava, prvih ljubavi, položenog diplomskog ispita - do bezbroj neobuzdanih druženja, prvih pozorišnih premijera, prekrasnih kafana punih nezaboravno dobre energije, prvih snimanja i velikog broja dragih kolega i prijatelja, ogromnog broja dobronamernih poznanika... U svakom smislu bile su to 22 intenzivne godine. Šta mi najviše fali iz tih dana? Možda taj mladalački zanos, bezbrižnost... Ali život me je istrenirao da mi ništa što mi je nedostižno ne nedostaje previše.
Uloga Jastreba iz "Kapelskih kresova" je obeležila, kažu, vašu karijeru. U kakvom sećanju danas nosite to snimanje od pre gotovo pola veka? Kako mlad glumac da se nosi s teretom jedne tako velike uloge?
- Mislim da su se "Kapelski kresovi" prvi put prikazivali 1974. godine. Dakle pre ravno pedeset godina. Svestan sam da bi to što me neki ljudi i danas oslovljavaju s Jastrebe moglo imati neku vrednost, težinu, jer malo je uloga kojih se sećamo posle toliko godina, ali ja tu sebi ne pripisujem nikakve zasluge. Naprotiv, mislim da sam Jastreba mogao i morao bolje odraditi. Ali nije lako kada kao mlad glumac dobiješ tako veliki zadatak. Savet mladim glumcima u takvim slučajevima: pokušaj najbolje što možeš, više od toga ionako ne možeš!
Šta bi danas Žarko savetovao onog Žarka koji je na početku karijere?
- Prva stvar bi bila: ima ljudi koji vole da troše novac pa će potrošiti i na tebe. A ima onih koji su štedljivi, ne vole da troše, ali će potrošiti s tobom. Moraš da praviš razliku. A druga bi verovatno bila: nikada ne osuđuj olako!