Sve ono što sam juče napisao o austrougarskom poreklu srbske ćirilice, sušta je istina, lako proverljiva u bečkim arhivima. Ćirilica - ovakva kakav je danas - sklepana je upravo s ciljem da se s vremenom pretvori u latinicu. Moj omiljeni književni junak, stari cinik Ostap Ibrahimović Bender, rekao bi: Ideja jeste bila austrougarska, ali je benzin bio vaš. Tko vas jebe. Sami ste se olupali.
Ali viđite sad vraga. Ćirilica ni pre Vukovog smandrljavanja i prelamanja preko kolena nije bila „srpska“, tj. bila je onoliko srpska koliko je latinica nemačka ili italijanska. Ćirilica je jedno od dva velika evroazijska pisma - derivata drevnog feničanskog alfabeta. Nije čak ni slovenska. Napravili su je dva Grka, Ćirilo i Metodije, a koriste je i mnogi neslovenski narodi.
Ono što ovu ili onu nacionalnu književnost čini osobenom, manjom ili većom, nije pismo na kome je napisana, nego šta se, kako se i o čemu se pismom piše. Kažem „književnost“ - a po strani ostavljam primenu pisma u drugim oblastima - zato što je književnost (ponajpre poezija) temelj nacionalne osobenosti, nacionalnog stila, nazovite to kako hoćete, samo nemojte „identitetom“. Identitet se odnosi isključivo na ličnosti, a i na tom polju je retkost, mora se dobro pomučiti da bi se stiglo do identiteta. Može se doduše „identitet“ prišiti i kolektivima ili apstrakcijama, ali na sopstvenu odgovornost.
Ako „identitet“ gradite na nečem što nije ekskluzivno vaše - a ćirilica to nije, mi smo samo jedni od mnoštva korisnika - taj identitet nužno bude „klimav“, „ugrožen“, podložan zamenama drugim „identitetima“. Pa je, recimo, tako pravoslavni srpski svetosavski narod prekonoć postao socijalistički radni narod, i to bi ostao do dana današnjeg da geopolitički splet okolnosti nije naredio drugačije.
Paradoksalno - Srbija je zemlja paradoksa - srpska književnost, temelj srpskog identiteta - naprosto je cvetala u periodi SFRJ-ota, zahvaljujući tome što su nacionalne identitelije, nacionalistički telali, mrsomudi i piskrala bili osujećeni, a veliki deo njih je pisao kako je komunistički bubanj nalagao.
Treća, međutim, tačka Selakovićevog programa za revitalizaciju ćirilice ima i te kakvog smisla. Mislim na nameru da se raspiše konkurs za dizajnere koji bi kreirali nove, savremene ćirilične fontove. Zasad je u upotrebi samo jedan, ako ne računamo besmislene (nečitke, dvosmislene kopije) kopije drevnih ćirilica, poput, recimo, one na putokazu za Arkanj blizu manastira Kovilj, koji 99% putnika nemarnika - uključujući moju neznatnost - pročita kao „Drkanj“, toliko je srpski identiteran.
Kao da je bilo malo štete od Vukove rabote - nažalost, nepopravljive - čujem da se majke lingvističke invencije iz SANU - mislim na polupismene jezičke i književne graničare - spremaju da pojednostave (i skrate) Pravopis srpskog jezika.
Šta je u postojećem Pravopisu komplikovano, meni uopšte nije jasno, ali nema dvojbi da će novi pravopis stupiti na snagu. Možda bi valjalo porazmisliti i o srpskoj Morzeovoj azbuci.