Brzina, miris benzina i adrenalin prve su asocijacije na auto-trke. Ferari, Meklaren, Fanđo, Šumaher, Monca, Indijanapolis - e, tu je već reč o specifičnim auto-trkama.
Formula 1, ili kako je svi zovu „najbrži cirkus na svetu“, nikog, ali baš nikog ne ostavlja ravnodušnim. S obzirom na to da na svaki autodrom gde se F1 pojavi na tribine dođe 100.000-150.000 ljudi po vikendu, dok uz TV ekrane po sezoni bude i do 600 miliona gledalaca, dolazi se do podatka da je posle fudbala i Olimpijskih igara ovaj sport najpopularniji na planeti.
Od prvog vozila do prvog bolida put nije bio previše dug - manje od 15 godina je bilo potrebno da čovek prepozna potencijal adrenalinske bombe koja je stvorena drugačijom namerom, a pretočena u trkački automobil.
Prvi jednocilindrični dvotaktni motor konstruisao je Karl Benc 1879, posle čega se posvetio kreiranju automobila koji će pokretati benzin, a u kojem će šasija i motor činiti jednu celinu.
Prvi automobil zvanično je rođen 29. januara 1886, patentiran pod brojem 37435 u nemačkom gradu Manhajmu. U julu iste godine prvi put je javno vožen, zvao se „benc patent motorkar“, imao je tri točka, bio je dvosed i imao je 0,74 konjske snage.
Svetsko prvenstvo u auto-trkama ustanovljeno je 1950. pod pokroviteljstvom Svetske automobilske federacije (FIA), koja ove godine proslavlja 120 godina postojanja. Međutim, trke su se i pre toga već dešavale širom sveta, a ključna su bila dva događaja koja se smatraju pionirskim koracima ka Formuli 1 kakvu danas poznajemo.
Prvim trkačkim vikendom smatra se događaj iz 1903, kad je Džejms Gordon Benet, vlasnik Herald tribjuna, osmislio i organizovao Kup Gordon Benet na uličnoj stazi Ati u Irskoj. Prvi pobednik bio je Belgijanac Kamil Dženaci, kog su zvali Crveni đavo zbog riđe brade, i on je bio prvi čovek koji je vozio automobil brže od 100 km/h.
Po uzoru na Beneta, 1904. milioner Vilijam Kisam Vanderbilt Drugi napravio je sopstveni kup na Long Ajlendu u Njujorku. Američka auto-perjanica bio je Švajcarac Luj Ševrole, koji je dizajnirao prve trkačke automobile za Dženeral motors.
Prvi događaj koji je u svom imenu nosio naziv Gran-pri (Velika nagrada) organizovao je Francuski automobilistički klub 1906. na stazi koja se nalazila u mestu Le Man.
Trkački vikend je trajao dva dana, staza je bila duga 105 kilometara, vozila su 32 takmičara u automobilima 12 proizvođača, a pobednik je bio Mađar Ferenc Šiš u „renou“. Ključni faktor uspeha Renoovih automobila bili su točkovi, koji su mogli da se montiraju i demontiraju bez rasklapanja čitavog vozila, a koje je osmislila i konstruisala kompanija „Mišlen“, koja i danas proizvodi pneumatike za različite trkačke serije.
U to vreme bilo je napravljeno nekoliko staza, mahom su korišćene saobraćajnice koje su bile zatvarane za potrebe trkačkih vikenda, i bile su duge od 70 do 150 kilometara.
Posle Le Mana, trkalo se na stazi Targa Florio na Siciliji, na Kajzerprajsu u Nemačkoj i na Dipeu u Francuskoj. Prva izgrađena staza za potrebe auto-trka bila je Indijanapolis motor spidvej u SAD 1909, a prvi evropski autodrom bio je onaj u Monci, koji je otvoren 1922.
Ekspanzija od tog trenutka kreće vrtoglavo, u trkanje se uključuju Belgija i Španija, ali u to vreme nije postojalo formalno prvenstvo, iako su počela da se zadaju određena pravila, uglavnom vezana za težinu automobila i snagu motora. Primera radi, svi trkači su imali mehaničara koji su jedini smeli da rade na automobilima.
Prva međunarodna automobilska asocijacija AIACR oformljena je 1924. i imala je misiju regulisanja pravila u vezi s trkama. Međutim, taj projekat je napušten četiri godine kasnije, pa je usledila era Formule Libre, gde se vozilo bez ikakvih ograničenja.
Prvo Svetsko prvenstvo održano je 1925. i činila su ga četiri takmičarska vikenda - Indijanapolis, Velika nagrada Evrope, na još jednoj i danas čuvenoj stazi Spa-Frankoršamp, VN Francuske (autodrom Lina Monleri) i VN Italije (Monca), a dodeljivala se samo konstruktorska titula. Tek 10 godina kasnije oformljeno je prvenstvo i za trkače.
Na Velikoj nagradi Monaka 1933. prvi put je redosled u trci odredilo vreme odvezenog kruga u kvalifikacijama. Tada su sva vozila bila ofarbana u bojama zastave zemlje iz koje konstruktor dolazi. Farbe su dodavale težinu automobilu, pa su Nemci prestali da boje vozila. Mercedes-Benc je šasiju ostavio u izvornoj boji metala i tako je nastao naziv „srebrna strela“, koji se za bolide ove fabrike koriste i danas.
Mercedes-Benc i Auto Union su pred početak rata dobili finansijsku potporu nemačke vlade, pa su ove dve fabrike dominirale u auto-sportu. Rat je prekinuo razvoj automobila i automobilizma, a posle kraja sukoba se ranjenoj planeti nije žurilo da obnovi trkanje.
AIACR je 1947. ponovo postala aktivna pod novim nazivom - Fédération Internationale de l’Automobile (FIA), sa sedištem u Parizu. Dve godine kasnije je obelodanjeno da će 1950. biti organizovano prvo Svetsko prvenstvo Formule 1, a za start sezone je odabran 13. maj na stazi Silverston u Velikoj Britaniji.
Prvi svetski šampion u F1 bio je Italijan Đuzepe Farina za volanom „alfa romea“. Ferari se uključio u prvenstvo od drugog trkačkog vikenda u Monaku i jedini je proizvođač koji je u takmičenju od prve sezone do danas.
Prvi veliki tehnološki napredak u auto-sportu izveo je Bugati, uvođenjem automobila sa srednjim motorom. Da je to bila velika prednost, pokazao je Džek Brabam, koji je bio svetski šampion tri puta. Do 1961. svi kontruktori prešli su na taj tip motora, a sledeći korak je napravio Lotos, koji je tokom 1962. lansirao auto s monokok šasijom od aluminijuma.
Rast serije postao je zanimljiv i sponzorima, pa se prvi auto u bojama proizvoda koji reklamira pojavio 1968. U pitanju je bio auto ekipe Brabam, a narandžasta, braon i zlatna kombinacija boja bila je vezana za cigarete „gold lif“. Cigarete su dugi niz godina bile rado viđena reklama u Formuli 1. Imperijal tabako je odabrao Lotus, pa su njihovi bolidi dobili livreju u crvenoj, zlatnoj i beloj boji. Najpoznatije sponzorstvo duvanske industrije svakako je „marlboro“, kompanije Filip Moris, koja je 22 godine sponzorisala tim Meklaren, da bi od 1984. do zabrane reklamiranja cigareta 2011. bila verna Ferariju, kojem je, prema nekim proračunima, za to dala milijardu dolara.
U moderno vreme je Formula 1 postala najviša klasa svetskog trkanja jednoseda sa otvorenim točkovima. Reč „formula“ odnosi se na skup pravila koja svi automobili i vozači moraju da poštuju. Sezona se sastoji od niza trka, u proseku 24, na namenski izgrađenim stazama ili zatvorenim javnim putevima koj poseduju A licencu, prema pravilniku FIA. Godišnje se dodeljuju dve nagrade - za najboljeg vozača i najuspešniji tim, odnosno konstruktora. Svaki vozač mora da poseduje superlicencu, najvišu klasu trkačke dozvole, koju izdaje FIA prema strogo utvrđenim pravilima.
Bolidi F1 su najbrži tehnički regulisani trkački automobili na svetu, a tu brzinu najpre dobijaju stvaranjem velike količine aerodinamičke sile potiska. Veliki deo tog potiska stvaraju prednja i zadnja krila, a vožnja iza nekog od bolida izaziva velike turbulencije koje smanjuju potisnu silu kod drugog auta, što preticanje čini veoma teškim. Automobil zavisi od elektronike, aerodinamike, vešanja i guma, koje su posebno konstruisane za potrebe F1. U upotrebi su bili kontrola proklizavanja, kontrola pokretanja, automatsko menjanje brzina, ali je od 1994. to zabranjeno.
Veliku revoluciju izazvao je Renoov turbopunjač, koji je stavljen u upotrebu 1977. Automobili koji su kasnije konstruisani, a koristili su ovu tehnologiju, bili su najbrži automobili na planeti. FIA je to sankcionisala na veoma suptilan način, smanjivši kapacitet rezervoara za gorivo 1984, zatim povećanjem pritiska pneumatika 1988, da bi naredne sezone potpuno zabranila turbopunjače.
Od inovativnih tehnologija vredi pomenuti KERS, sistem za povraćaj kinetičke energije, koji je u upotrebi od 2011. i služi za dobijanje dodatnog ubrzanja iz baterije koja se puni kočenjem.
Godinu kasnije uveden je DRS, sistem za smanjenje otpora pri kretanju, koji mnogi osporavaju, ali se i dalje koristi. On omogućava trkaču koji je iza konkurenta na manje od jedne sekunde zaostatk da pomeranjem krila na zadnjem spojleru kontroliše otpor vazduha i tako dobija snažnije prianjanje, te samim tim i veću brzinu.
U hibridnoj eri, od 2014. bolide pokreće 1,6-litarski četvorotaktni V6 turbomotor. Samostalno, ova jedinica sa unutrašnjim sagorevanjem generiše 830 konjskih snaga, dok uz asistenciju dva elektromota može da razvije 1.000 KS. Gorivo koje ovi motori koriste nazvano je „drop-in fuel“, razvijeno je u laboratorijskim uslovima, u saradnji nekoliko naftnih kompanija i napravljeno na bazi obnovljive biomase. Zadata količina je 140 litara po trci, a do sada najveća zabeležena brzina je 378 kilometara na sat.
Iznosi koje se vrte oko Formule 1 su vrtoglavi, prosečna cena jedne sezone, sa konstruisanjem i izradom bolida, održavanjem, vođenjem tima, transportom i platama je oko 250 miliona evra. F1 je od 2017. u vlasništvu američke kompanije Liberti medija, koja je prava na „najbrži cirkus na svetu“ kupila od Bernija Eklstona i njegove firme CBC Kapital partners za osam milijardi evra.
Cela ova priča dovodi do zaključka da je Formula 1 bila i biće najkvalitetniji i najzabavniji automobilistički događaj na planeti. Danas karavan gostuje na svim kontinentima, okuplja najbolje trkače sveta, magnet je za sponzore, a neke zemlje su zidale staze samo da bi ih ugostile. U eri elektrifikacije i održivog razvoja, sve je manje mesta za oktanske sportove, ali je sigurno da će Formula 1 naći način da zadovolji ekologe i ostane ono što je bila od 1950. godine - najbrži cirkus na svetu.
F1 u brojkama
Šumaher i Hamilton drže najveći broj rekorda, Ferari najbolja ekipa svih vremena
Za 74 godine postojanja Formule 1, 34 različita trkača ovenčala su se naslovom svetskog šampiona. Najveći broj titula osvojili su Mihael Šumaher i Luis Hamilton, po sedam, pet ih je imao Huan-Manuel Fanđo, a po četiri su zabeležili Alan Prost i Sebastijan Fetel, koji je ujedno i najmlađi šampion sveta.
Najveći broj konstruktorskih titula ima Ferari, čak 16, Vilijams je bio pobednik devet puta, Meklaren i Mercedes po osam, a Lotus sedam.
Rekord po broj pobeda u karijeri drži Hamilton sa 105, ispred Šumahera sa 91, Verstapen se peo na najviši stepenik podijuma 61 put, Fetel 53, a Prost 51. Najviše pol-pozicija u karijeri koja i dalje traje ima Hamilton (104), što je daleko nadmašilo Šumahera (68) i Senu (65).
Poslednja trka i pobeda Tacija Nuvolarija
Velika nagrada Beograda održana dva dana pred početak rata 1939.
l Beograd je imao čast da ugosti najbolje automobiliste sveta 1939. godine, samo dva dana pred zvaničan početak Drugog svetskog rata. Trka je vožena oko Kalemegdana, pod pokroviteljstvom kralja Petra Drugog, a pred 75.000 gledalaca (Beograd je tada imao 350.000 stanovnika) vožene su tri motociklističke i četiri automobilske trke.
Pobednik je bio Tacio Nuvolari za volanom „uniona“, kome je Velika nagrada Beograda bila poslednja trka u karijeri. On je krug oko Kalemegdana dugačak 2.974 m prošao za minut i četiri sekunde, a nagradu mu je dodelio kralj lično. Jugoslovenski predstavnik u takmičenju bio je Boško Milenković, poznati beogradski rentijer, koji je za volanom „bugatija“ zauzeo četvrto mesto.
Britanski magnat najzaslužniji za popularizaciju F1
Kontroverze, utaja poreza i politički uticaj Bernija Eklstona
Berni Eklston je u Formulu 1 ušao 1970. godine, kad je otkupio komercijalna prava. On je sigurno najzaslužniji za transformaciju serije u ono što je ona danas. Ovaj kontroverzni biznismen je 1971. kupio ekipu Brabam, da bi 1978. postao predsednik Udruženja konstruktora F1. Tokom osamdesetih je nudio karavan Formule 1 stazama po principu „uzmi ili ostavi“, nije tražio deo prihoda od same staze već „samo“ sav reklamni prostor na bilbordima oko staze. U svakom slučaju, da nije bilo njega, F1 ne bi bila treći najgledaniji sport na svetu.
Britanskog magnata su celog života pratile kontroverze. Priče o njegovim mahinacijama su krenule već 1963. da bi se prenele na političke vode 1997. Uticaj na delovanje Laburističke partije u Velikoj Britaniji je bio ogroman, kao i na izbor Tonija Blera za premijera, a sve je bilo tesno povezano s reklamiranjem duvanskih proizvoda. U to vreme je imao punu podršku Maksa Mozlija, predsednika FIA do 2009, koji se 2021. godine ubio posle dijagnoze uznapredovalog kancera. Tesna saradnja s Flavijom Brijatoreom je takođe bila puna kontroverzi, a Italijan je 2010. bio optužen i osuđen zbog nameštanja trka, te se posle toga povukao iz F1.
Eklstona su pratile i priče da je rasista, da trguje oružjem, a u više navrata je optuživan za utaju poreza. Posle jednog kratkog braka i jedne veze od 17 godina, Berni se oženio Slavicom Radić, manekenkom srpskog porekla iz Rijeke, s kojom ima dve ćerke. Njihov brak je okončan 2009, a Slavica je od razvoda inkasirala 750 miliona evra. Od 2012. Eklston je u braku s Brazilkom Fabijanom Flosi, mlađom od njega 46 godina i s kojom ima sina.