Postoje dve vrste sećanja. Prva su naša lična, a druga su nastala na osnovu fotografija koje su nam pokazivali roditelji. Iz tog najranije detinjstva nemam nijednu fotografiju. Moje prvo sećanje ima miris i atmosferu... Imala sam četiri godine i mama mi je iz bolnice donela mlađeg brata.
Odrasla sam u Zemunu, gde smo imali porodičnu kuću s velikim dvorištem. Sećam se da smo se kao deca puno igrali. Trudim se da slično odrastaju i moja deca, da imaju poderana kolega i laktove, da voze bicikl i preskaču lastiš, da znaju da i od blata može da se napravi najlepša torta. Za to je potrebno malo zemlje i vode, a toga imaš u svakoj ulici. Pamtim i da smo pravili razne priredbe. Ceo komšiluk je morao da kupi ulaznice za te besmislene predstave... I onda bismo posle od tog novca kupovali slatkiše.
Škola bez stresa
Na brata nikad nisam bila ljubomorna. Uvek sam na njega gledala zaštitnički. Valjda je i to funkcija svake starije sestre...
Školu sam obožavala. Nalazila se prekoputa naše kuće. Polazak u školu nije za mene bilo nešto stresno, jer si na odmoru mogao da odeš i pojedeš bakine kiflice. Imala sam sjajne drugare, ali i učiteljicu i nastavnike. Imam utisak da nas nekako nisu previše zatrpavali nekim nebitnim informacijama. Profesori su se trudili da od nas naprave dobre ljude. Posebno se sećam nastavnice fizičkog... Ona nije gledala na plan i program. Imali smo mi trčanje, igranje folklora, bacanje medicinske, ali svakog vikenda bi nas vodila da nam nešto novo pokaže. Vodila nas je da pogledamo neki dobar film ili dečju predstavu.
Verujem da je prvo pozorište u koje sam otišla bilo "Boško Buha", ali ne mogu da se setim te dečje predstave. Sećam se "Koštane" sa Usnijom Režepovom. To je za mene bilo nešto neverovatno jer to je prva večernja predstava koju sam pogledala i dan-danas je pamtim.
Okamenjeno čudovište
Gluma je kod mene došla spontano. Volela sam kao mala da budem i dobra vila i veštica. Prve uloge i predstave sam odigrala u našoj ulici. Jedan drugar je nosio naočare, a naša nekoliko godina starija drugarica bila je reditelj tih priredbi. Uvek je volela da bude glavna, što je na kraju i odredilo njenu karijeru i put. Ona je danas izuzetno uspešna menadžerka. Našem drugaru koji je nosio naočare i nekako stajao pored tog donjeg dela kuće rekla je: "Ti ćeš biti ćoravo i okamenjeno čudovište." On se rasplakao. Nije hteo da mu se to kaže na taj način, ali deca su surova. Onda sam pomislila zašto ja ne bih bila to ćoravo okamenjeno čudovište. Uvek mi se sviđalo u glumi da mogu da budem svašta u životu, tako da sam verovatno zbog toga i postala glumica.
Prijemni ispit
Završila sam Zemunsku gimnaziju. Glumu sam pokušala da upišem posle treće godine srednje škole. Klasu je primao profesor Bajčetić. Neko mi je rekao: "Pa neće on tebe primiti, vidiš li kako izgledaš, ti uopšte nisi njegov tip." I to mi je dugo smetalo u životu, što nisam nečiji tip, jer nisam mogla to da razumem. Sad mi je potpuno jasno da gluma nije nikakva egzaktna nauka i da ima toliko ljudi koji su meni sjajni glumci, a možeš da kažeš da ti se ne dopadaju, kao i obrnuto. Imam kolege s kojima jako volim da radim i one s kojima nikad ne bih volela, što ne znači da su oni manje ili više talentovani, nego jednostavno mi nisu energetski bliski.
Nisam primljena te godine. I u tom trenutku to je za mene bilo bolno i mučno... Odbijen si, ne možeš da radiš ono što bi želeo... Sledeće godine klasu je primala Goca Marić. Pitala sam roditelje da li su u mogućnosti da mi plate privatnu akademiju, a oni su rekli da jesu. I onda sam odlučila da ipak izađem na prijemni, samo na privatnu akademiju, zato što sam Marićevu, koja je primala klasu na FDU, poznavala iz grada i jednostavno nisam volela tu ženu. Moj utisak iz tog džez kluba je bio da ne bih želela da ona bude moj profesor glume.
U klasu me je primio Predrag Ejdus. Bio je to pravi poklon. Nas dvoje smo imali divan odnos, pun ljubav i razumevanja. Peca je bio divan čovek i umetnik i veliki intelektualac. Prijemnog ispita se više i ne sećam. Dva monologa, pesma i imitacija. I vidi, imitirala sam Usniju Redžepovu. Veoma sam loša u pevanju i onda sam izabrala nešto što je vrlo upečatljivo da mi bude lako da ga imitiram, a da ne moram dobro da pevam. Imitirala sam i voditeljku Anju Ranković. I eto, na drugoj godini, nažalost, Peca se razboleo, ali tu se opet desio jedan momenat sreće, jer njega dolazi da zamenjuje pokojni profesor Vladimir Jevtović. I nije bilo boljeg profesora od njega što se tiče glumačke pedagogije. Na početku karijere nisam imala nimalo samopouzdanja, a bila sam i veliki tremaroš. Taj početak je bio veoma bolan. Ima jedna ključna rečenica, koju mi je Vlada Jevtović rekao nakon diplomske predstave. Sedeli smo u "Srpskoj kafani" i razgovarali. "Nataša, nećete ništa uraditi do 35. godine", rekao mi je profesor. Danima posle toga sam plakala. Bila sam očajna. Mislila sam da treba da počnem da se bavim glumom, da treba da promenim zanimanje, da nisam darovita... Sada, iz ove perspektive, veoma sam mu zahvalna na toj iskrenosti i na tom savetu. Vrlo brzo posle toga i moja očekivanja su se smanjila. Želje su ostale prisutne, ali nije postojao nikakav očaj ili teskoba što se to tako dešava.
Mira Banjac
Ja sam uvek tako izgledala i nosila tu energiju da mogu da igram i likove koji su 35+, jer sa 22 vi ne možete da igrate te uloge. A Mira Banjac je jedina osoba koja mi je nešto slično govorila kao i moj profesor Jevtović. "Dete, ti si tako ružnjikava, kao i ja, i nećeš ništa uraditi do 35. godine", kazala mi je. Ja sam joj rekla: "Kako mislite, Miro, ružnjikava?" "Brate, nisi lepa žena. Mislim, nisam ni ja nikad bila lepa, ali veruj mi, mnogo je bitnije šta će posle da se desi nego da budeš uspešan kao mlad glumac." I stvarno se ispostavilo da jeste bitnije.
Mladen Đorđević
Ono što me je promenilo i dirnulo u mom ličnom i emotivnom biću definitivno je Mladen Đorđević i poziv za film "Život i smrt porno-bande". Imam čast da igram i u njegovom novom filmu "Radnička klasa ide u pakao". Napravio je spektakularnu priču. On je genije. Volim što sam jedna od njegovih glumica. Neka ljudi idu da pogledaju taj naš poslednji film.
Prekretnica
Televizija i emisija "DNK" za mene su otvorile sva vrata. Bila je to neka moja prekretnica. Nisam bila njena prva voditeljka. U nekoliko epizoda sam se tražila, koja je moja uloga u jednoj dokumentarnoj i rijaliti formi. "DNK" je bio jedna velika životna škola, svašta sam naučila, a pre svega to da se ne nerviramo zbog nebitnih stvari. Postoje ljudske sudbine koje su dosta komplikovane, teške i zamršene, postoje ljudi koji nemaju mnogo, ali imaju veliku sreću, a postoje oni i koje ne zanima ništa u životu.
Dolazak na Kurir televiziju
Sad se gledamo na Kurir televiziji. Emisija "Komšiluk" je jedan zabavan kulinarski šou-program. Međutim, nije to samo kuvanje, bavimo se i među ljudskim odnosima. Verujem da će publika moći da me upozna iz nekog drugog ugla i mislim da će recept za njen uspeh biti to što se Raša, Mirka i ja poznajemo dobro i privatno. Nekako, bilo je baš lako raditi s njima i veliko zadovoljstvo. Baš sam uživala, Mirka je jedna, iako publika nema takav utisak, veoma duhovita i zabavna žena. Ona živi život stvarno velike zvezde.
Komičarka
Svesna sam da ne mogu da pobegnem od komedija. Najvažnije mi je da radimo dobar tekst. Sada pripremamo sjajnu predstavu "Gola istina", u kojoj delim scenu s Milošem Đorđevićem, Zineidom Dedakin i Banetom Vidakovićem. Svi su vrhunski komičari i tome se veoma radujem. Premijera u Beogradu je planirana za 27. novembar.
Volim da jedem
Radujem se i tome da dobro pojedem. Ne znam šta je to biti gladan. Ne razumem kolege kojima je obrok šest badema. Jedem zato što volim i uživam u svemu tome, a ne zato što sam gladna. Ne stignem da budem gladna. Stalno se pojavi nešto što mi pričinjava radost i zadovoljstvo. Ne bih mogla da budem na dijeti. Smršala bih možda zbog neke uloge kod Mladena Đorđevića. Spremna bih bila da izgubim i 20 kilograma, ali to bi bio najveći izazov u životu. Zbog zdravlja je veoma važno da se čovek bavi svojim telom. Ipak u hrani ne treba preterivati i sebi uništavati zdravlje. Krempite, šampite, išleri, reform torte i moskva šnitovi su fantastična stvar. Naravno, ako niste dijabetičar.
Privatni život
Ludački sam se zaljubila u svog muža, kao i on u mene. Shvatila sam da on sve što radi - radi najbolje i da želim da se udam za njega. Bez trunke interesa, ne samo onog materijalnog, već i svakog drugog. Žene se udaju da ne budu same, da imaju nekog... A to ne može da funkcioniše. Bolje je i zdravije biti sam i srećan nego s nekim nesrećan. Nas dvoje imamo dvoje divne dece. Više od deset godina guramo zajedno.
Porođaj
Najsrećniji trenuci za mene su bili kad sam rodila decu. Porođaji su protekli lako i jednostavno. Samo što sam imala želju da se porodim u bolnici "Dragiša Mišović", gde sam i ja rođena. Došla sam u bolnicu i rekla: "Moram tu da se porodim." Kad su čuli moj trip u porodilištu, bilo je samo: "Gospođo, nema problema." Sad znam da je to malo porodilište i da tamo nema baš toliko mnogo mesta. Međutim, u momentu kad uzmeš svoje dete u ruke sve druge stvari i problemi postanu beznačajni. Radost je za mene i pročitati dobru knjigu, deliti energiju s kolegama na sceni i još puno toga...
Poruka za kraj
Najvažnija je ljubav, za sve u životu. Da imaš puno ljubavi i razumevanja i za sebe i za druge. Učim svoju decu tome i mislim da će stvari tako da funkcionišu. Nisam ih upisala na engleski, francuski, gimnastiku, balet, klavir... Mislim da je u detinjstvu mnogo bitnije da se igra rukama, da se isprlja, izađe mokar do gole kože iz snega, da se leti po ceo dan bude napolju. Ne kažem da obrazovanje nije važno, ali došla su vremena kada roditelji svoje ambicije ostvaruju kroz decu. Vidim preumornu, nesrećnu decu koja su se vratila sa sedamnaeste aktivnosti i to mi se ne sviđa.