Taman sam pomislio da će JexS-ov nasilnički nasrtaj na Zorana Vuletića u Maderi proći nezabeležen u medijima i ostati samo u usmenom predanju, kao „nematerijalna baština“, ne lezi vraže, sa desetak dana zakašnjenja oglasiše se Alo, Informer i - na kraju - Politikina Rotopalanka. Što je, da kažemo, malčice čudno.
Opštepoznato je da pomenute odštampotine izveštaje o pizdarijama znaju da objave i dva sata pre nego što se dogode. Večernje novosti - odštampotina toksičnija od Aloa, Informera i Rotopalanke uzetih skupa - znale su da odu i korak dalje, pa su vest o smrti uglednog arhijereja - da l’ Amfilohija, da l’ Irineja Niškog, ne sećam se više - objavile dan pre nego što je čovek umro. Ili je - možebiti - vest bila objektivna i pravovremena, samo je odnekud „odozgo“ - ovog dole „odozgo“, ne onog gore - iz bogzna kog razloga, stiglo naređenje da pokojnik umre dan ranije.
Moja neznatnost je u međuvremenu povremeno lupala glavu oko misterioznog pitanja: šta je JexS-a - koji nikad nije slovio kao siledžija - navelo da nasrne na Vuletića i da mu pripreti ubistvom zbog izjave koju Vuletić nije izgovorio, koju, zapravo, nikad niko nije izgovorio - niti postoji ikakva indicija da bi trebalo da bude izgovorena - da se, naime, Tadić „veselio na vest o streljanju Zorana Đindića“. Vule, doduše, jeste u više navrata izjavljivao da su Koštunica (primarno) i Tadić (sekundarno) korisnici Đindićevog streljanja, ali to je sušta činjeničnost. Tadić doduše - za razliku od Palikuće - ni na koji način nije bio umešan u pripreme, čitajuće, tonske, tehničke i nekoliko generalnih proba streljanja, ali bi, da Đinđić nije streljan, JexS ostao jedan od nekolicine Ćosićevih poverenika za DS i ne bi dobacio dalje od potpredsednika, ili bi ga Đinđić - koji očima nije mogao da ga vidi - izbacio iz stranke.
Ja već godinama govorim i pišem - a niko me ne demantuje - da su se Koštunica i Tadić uspentrali na vlast državnim udarom podsaharskog tipa - to vam je kad Mbmgo ubije Tonga i preuzme vlast - doduše nešto sporijim (i drljavijim) od podsaharskih pučeva, što ne znači da pučisti nisu žurili, to je tome tako bilo samo zato što su, ka i vazda, bili drljavi, usrani i što je - mimo njihovog plana - bilo proglašeno vanredno stanje, koje bi - da ne bi pritisaka i spolja i iznutra - rezultiralo otkrivanjem političkih pozadinaca i razrešenju mnogih mračnih tajni.
U EU je, „tamo gde treba“, procenjeno da bi takav razvoj situacije rezultirao još većim haosom, ali moja neznatnost sa ove istorijske distance sve nešto misli da je procena EU-ovog „tamo gde treba“ bila pogrešna, da je doneta na osnovu Čerčilovog aksioma - „je l’ ti nameravaš da živiš u Srbiji, ne, onda ne kenjaj“ - i da je tendenciozno doneta da Srbija za dugi period - možda i zauvek - ne bi bila primljena u EU.
