Diplomatski jezik je surov jer diplomate često rešavaju surove probleme. Tako se, kada se neko stavi na nišan, kaže da se „izražava zabrinutost“, a kada preti opasnost da se po nanišanjenom cilju i opali, kaže se da je to što radi meta „neprihvatljivo“. Jedan od takvih diplomatskih izraza u rukavicama, ali iza kojih često dolazi do udara sirovom pesnicom, jeste „eskalacija“ jer ne možete reći - krvav rat - budući da ma koliko on bio krvav, nakon njega valja tražiti mir, a za to su prethodno pomenuti plastični diplomatski izrazi korisniji od iskrenijih i manje upotrebljivih formulacija.
Bliski istok je odavno prošao svoju fazu „izražavanja zabrinutosti“, kao i fazu kada su sukobljene strane upozoravale jedna drugu da su neke akcije „neprihvatljive“, jer su se rukavice odavno skinule, pa smo sada, nažalost, došli u fazu „eskalacije“. Međutim, i ova nemila faza eskalacije ima svoje stepene, pa smo trenutno pred drugim nemilim stepenom, koji evo samo što nije. Prvi stepen je pređen kada je Hamas napao Izrael i Izrael žestoko uzvratio usled čega na Bliskom istoku skoro već godinu dana besni rat u Gazi i oko nje, od Zapadne Obale do granice s Libanom. No, ipak smo ostali na ovom prvom stepenu moguće eskalacije uz samo, u jednom momentu, kratak nemili izuzetak direktne, ali opet kontrolisane razmene vatre između Izraela i Irana koji je ipak utihnuo.
Međutim, nakon najnovije razmene vatre između „libanskog“ Hezbolaha i Izraela, koji je udario duboko po libanskoj teritoriji, približili smo se novom, drugom, opasnijem, stepenu eskalacije u večnoj igri obaranja ruku na Bliskom istoku. Scene su istovremeno i apokaliptične i nadrealne, od futurističkih operacija u kojima najpre eksplodiraju pejdžeri i voki-tokiji Hezbolahovih komandanata, na koje je prethodno uredno poslat signal da se jave, preko konkretnog zasipanja Hezbolahovih položaja u Libanu raketama, sve do Hezbolahovog uzvraćanja projektilima po severnom Izraelu. Jer upravo je u pitanju severni Izrael, gde se polako premeštaju premeštaju borbe s juga iz Gaze. Izrael je proširio svoj ratni cilj - od pacifikovanja Hamasa u Gazi - na povratak svojih izbeglica u severni Izrael i sledstveno tome premestio svoju najbolju 98. diviziju iz grogirane i savladane Gaze baš na sever kako bi se obračunao sa opasnijim protivnikom od Hamasa - Hezbolahom, što opet nije moguće ako se ne udari po Libanu, putem daljinskog upravljača, a možda i ponovo kopnenom invazijom.
Najzainteresovanija svetska sila koja se upinje da na Bliskom istoku ne dođe do eskalacije jeste Amerika, ali je operativna suština problema što ona ne kontroliše izraelskog premijera Netanjahua, a opet ne može da bude ni suviše gruba prema njemu zbog tradicionalnih izraelsko-američkih odnosa. Međutim, ona važnija strateška suština dešavanja je što su rat na Bliskom istoku i u Ukrajini dvojajčani blizanci, o čemu smo ovde već pisali i što nije moguće eskalirati na jednoj strani, a da se ne desi eskalacija i na drugoj.
Oba rata su bombe koje mogu da uzdrmaju čitav svet, osigurač jedne bombe je u onoj drugoj i sada je samo pitanje da li na najvišim svetskim strateškim položajima ima pribranih fiksera koji mogu da pažljivo vrate napola izvađene osigurače u te bombe.
Za „deeskalaciju“, koja je jednako ružan i plastičan diplomatski izraz kao i „eskalacija“, ali su njene posledice na konkretnom terenu gde žive konkretni ljudi blagorodnije.