Novu sezonu u Ateljeu 212 obeležila je i premijera predstave "Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo" rediteljke Bojane Lazić, a po tekstu debitantskog romana Mirjane Drljević. Reč je o romanu koji je okarakterisan kao forenzika kolektivnog pamćenja, gde inspektorka Lepa Vidić istražuje slučaj nestalih devojaka i tako upoznaje svet njihovih majki. Glumačku ekipu čine Aleksandra Janković, Borjanka Ljumović i Radmila Tomović, dok se, posle više od decenije, Ateljeu 212, pored Snežane Savić, vratila i Anastasia Anja Mandić. U razgovoru za Kurir glumica, koja je poslednjih godina dala značajan doprinos i u brojnim televizijskim serijama, opisuje kako je bilo oživeti lik inspektorke.
Kakav je osećaj vratiti se na scenu Ateljea 212 posle toliko godina?
- Velika je radost. Tek kao svršeni student igrala sam u predstavi "Lagum". I posle u još nekim komadima. Atelje 212 stvarno je bio svedok jednog vremena, druga kuća za nas studentariju, mesto na kojem smo gledali kultne predstave. I gde smo sazrevali.
U kakvom sećanju vam je ostao rad na predstavi "Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo"?
- Nije mi još došlo do sećanja, jer sam tek izašla iz proba, a i premijera je bila nedavno. Divno nas je rediteljka Bojana Lazić vodila, a mi smo se nekako ženski prigrlile, Aleksandra, Snežana, Rada, Borjanka i ja. Sigurno ću pamtiti to zajedništvo, kolegijalnost, razumevanje i podršku koje smo jedna drugoj davale.
Ne sarađujete prvi put s Bojanom Lazić. Radile ste zajedno "Narodnu dramu", a njene režije provociraju publiku. Koja pitanja u ovom komadu nisu ni vas ostavila ravnodušnom, već su vas naterala na razmišljanje?
- Pre svega, Mirjana Drljević, po čijem romanu je rađena predstava, pokrenula je neke važne teme za naše društvo, kao i za nas žene. Onda su Slobodan Obradović i Bojana uzeli da od tog kompleksnog štiva urade dramatizaciju. Meni je bilo uzbudljivo koliko su naše junakinje stubovi svojih porodica.
Neobično je da sve uloge igraju žene, pa i muške. Šta vam je bio najveći izazov kod inspektorke Lepe?
- Inspektorka Lepa Vidić je pre svega fantastično napisan lik. Ona je i u romanu pobrala sve simpatije i izvukla osmeh pri čitanju svima. Najveći izazov bio je njen privatni život. Kako to odigrati.
Ona nekako daje komičnu notu celoj priči. Kako ste uspeli da ne odete u karikaturu, a ni u potresnim ličnim scenama u njena četiri zida ni u patetiku?
- Za takve stvari su važni oni koji vode celu stvar, a to je ovog puta bila Bojana Lazić. Ona je uspostavila meru, da nema ni patetike ni karikature.
Kakav odnos imate prema savremenim komadima? Da li je lakše igrati klasiku ili modernu literaturu?
- Sve je podjednako zahtevno. I svaka dobra literatura traži promišljanje i posvećenost. Ne možemo nikada podeliti jasno granicu šta nam je važnije za naš lični rast. Dobro je kad imate priliku da radite i jedno i drugo, to su sve važna iskustva za kaljenje.
Na čemu novom radite?
- Uskoro mi počinju probe sa Nikolom Zavišićem u Narodnom pozorištu, mojoj matičnoj kući. "Uobraženi bolesnik" će se naći na našem repertoaru. Podela je sjajna, puno je naših mladih kolega i raduje me da se sretnem s njima i da postavimo jedan klasik na Zavišićev način. Tako da idemo dalje.