Jedna korisnica društvene mreže "X" ispričala je tužnu priču o sudbini svoje prabake kojoj su ustaše za vreme Nezavisne Države Hrvatske tokom II svetskog rata pobile gotovo celu porodicu. Njena priča je samo jedna u moru priča stradalih Srba u NDH koji su 4 godine trpeli teror ustaša i bili desetkovani na prostorima na kojima su vekovima živeli. Priču prenosimo u celosti:
"Priča iza ove slike je moćna, tragična i krvava, baš kao i ove tri žene.
Njihove tri priče su tri dela jedne duže pripovetke, slika jednog vremena i saga o ženskoj energiji kanalisanoj kroz smrt, žrtvu i mudrost. Zovu se Anđa, Milka i Persa, koja je moja prababa.
Kada su im ‘41. ustaše odvele iz kuće i potom streljale muževe u Garavicama, ostale su same sa decom sa kojom su pobegle ‘u šumu’. Poslednje reči mog pradede upućene babi su bile ‘Čuvaj mi Žarka’. On je bio njihovo najmlađe dete i mnogo godina kasnije postaće moj deda.
Deda je imao 3 godine i njega joj nisu odveli. Stariju decu je posakrivala ali sve ih je izgubila tokom rata. Sa preostalom decom u koloni je stigla u Vojvodinu, sa Anđom i Milkom i njihovom decom, koja su kasnije doživela tragične sudbine. Ali, to su druga dva poglavlja priče.
I tako je rodila desetoro, a sahranila osmoro. Ove tri žene na fotografiji slikanoj negde 50-ih, nemaju više od 50 i kusur godina. Njihova lica, međutim, pričaju drugu priču. U ovu crninu su se zavile ‘41. i nikada je više, do smrti, nisu skinule.
Ona je postala njihov identitet, podsetnik na stradanje, crna venčanica. Uniforma udovica je izolacija od sveta. Tampon zona koja ih štiti od pogleda i zadiranja u misli. A misli nisu delile ni sa kim. Delom zato što su verovale da nemaju pravo, a delom zato što su svoju sudbinu prihvatile kao jedinu stvarnost. Prababa je umrla u recimo 90. godini, nikada tačno nismo znali jer ni ona sama nije znala koje godine je rođena, samo da je preživela 3 rata. Umrla je tokom 4. rata koji je besneo. Bila je nepismena, kao i njene drugarice sa slike.
Nije verovala ni da sme da poželi da se opismeni. Svaki dan svog života provele su ne misleći na sebe. Ne znam ni kako su pristale da ih slikaju. Nisu umele, nisu znale da postoje odvojeno jedna od druge i od svoje nesreće. Od jutra do kasne noći, njihove ruke su bile pune tuđih briga koje su nosile sa sobom jer za drugo nisu znale. Za svoj rođendan je, ko zna zašto, izabrala 15. februar, kada su joj pravili ličnu kartu. I svakog 15. februara njen jedini preživeli sin, kojeg je uspela da sačuva kako je obećala mužu, ide na Bežanijsko groblje da popriča sa majkom. Ponekad i ja idem sa njim. Iako znam da u tom grobu više nema ni ostataka tela, a kamoli duha, ja osećam njeno prisustvo.
Jer pre moje mame bila je njena mama. A pre svih nas - ona.
Žena koja je prevela moje gene preko reke Stiks.
Žena zbog koje ja danas postojim."
(Kurir.rs/M.F.)