Naučnici tvrde da će posle 2030. godine, što zvuči daleko, a zapravo je sutra, postojati opcija u kojoj će određeni broj ljudi moći da živi večno. Naime, radi se o tome da su pronašli način da se prepozna nepravilno ponašanje pojedinih ćelija, a izolovanjem istih, kako oni tvrde sve te ćelije bi se odvojile od organizma, pa bi se ubacile jače i podmlađene ćelije.
Gosti emisije "Ni pet, ni šest" kod voditeljke Jovane Grgurević koji su diskutovali o ovoj temi bili su inženjer elektrotehnike Goran Marjanović, zatim dr Sanja Klisarić, doktor političkih nauka i Velimir Abramović, naučnik i mislilac.
Marjanović se osvnuo na ovu temu iz ugla da li bi neko uopšte i želeo da živi zauvek i kakav bi to izazov bio za čovečanstvo, ali i pojedinca.
- Nisam baš čuo da bi neko želeo doveka da živi, ali da želi da produži svoj život to i nije toliko retko. Međutim, celokupna ideja večnog života pomalo budi osećaj besmislenosti. Što se tiče mogućosti oko ćelija i njihovog podmlađivanja, čitav taj koncept deluje prilično realno, ali cela ta procedura ne može dovesti do večnog života, ali može produžiti život, ne može se prkositi kosmičkim pravilima koje je osmislio Bog. Iako oni sanjaju o večnom životu. Čovek je daleko kompleksnije biće, nego ono što dosadašnja nauka uopšte može da detektuje, pa i menja ili moduliše. Ljudi moraju da razumeju da je Bog ovaj svet stvorio zaista savršenim, a ja se 40 godina bavim modelom apsolutne stvarnosti koji obuhvata sve forme egzistencije. Ono što objašnjava naša nauka je najprimitivniji deo te kreacije koju je tvorac stvorio, a mi menjamo gene i genetiku, iako znamo svega pet procenata njihove uloge - započeo je svoje viđenje stvari Marjanović, potom je nastavio o skladu univerzuma koji je idalje neshvatljiv ljudskoj rasi:
- Zapravo je u svemiru sve usklađeno i u izuzetnoj harmoniji, tako da neki od opisa apsolutne stvarnosti, s moje tačke gledišta, jeste prostorno-vremenska ljuljaška. Sve ono što postoji u nekim prostornim kategorijama, kao što je planeta Zemlja, ona ima svoju veličinu, pa i naš Sunčev sistem, ima svoju veličinu, potom i galaksija. Sve to ima svoje pandane i vrednosti nekih fenomena u vremenskoj terminologiji, kao što je precesija, pri čemu odgovarajuće prostorne kategorije imaju svoje odgovarajuće inverzne forme u kategoriji vremena.
Marjanović se dotakao i drevnih civilizacija koje su uspele da razaznaju pojedine segmente ove filozofije:
- Drevni su to znali, oni recimo koriste termin "brahmaloka" i kao prostornu kategoriju, najveću zemlju jednog sistema, ali i kao jedan vremenski ciklus trajanja života Brame. Tako da, isti broj sekundi, odnosno metara, mene ne iznenađuje, ja brojčano imam slajdove gde prikazujemo kvantum vremena koji je analogan prečniku Sunčevog sistema. Bog je sve nekako uskladio, o trajanju života postoji formula da je količina života proporcijalna unošku konstante i mase tog bića na četvrti stepen. Da skratim priču, miš ima određen broj grama, živi određen broj minuta, sati, dana. Slon isto tako. Ali ta brojka je broj otkucaja srca koje je Bog dao svakom živom biću. Zato slonovi žive daleko duže od ljudi, nama je približno jedan otkucaj u sekundi, a slonu je to duplo sporije.
Klisarić je pomenula koncept zamrzavanja tela, a poznat čovek koji je došao na tu ideju, s obzirom na to da je bio očajan oko ideje smrt, jeste Volt Dizni, koji čeka dan kada će ponovo oživeti, odnosno kada nauka to bude dozvolila.
- U principu, to kako su oni rekli, nema rok trajanja. On je beskonačno tako zaleđen ili ostavljen u tom stanju, jer postoji čitava tehnologija kako su oni to uradili. Međutim, tu postoji mnoštvo stvari koje nisu baš kakve bi trebalo da budu. Pitam se, šta bi se desilo sa njim da se danas probudi, kako bi se adaptirao na ovu tehnologiju jer čak i mi koji imamo kontinuiran odnos sa tehnologijom, koja se neprestano usavršava, kako bi on uplovio u to, kako bi uopšte razumeo današnje socijalne koncepte. Da li će moći da uspostavi komunikaciju na nivou kakva će biti narednih decenija, vekova... Postoji velika determinanta, a to je da niko njemu nije garantovao sećanje i memoriju, niko nije garantovao da će mu mozak ostati u istom stanju kao i kada je zaleđen - rekla je Klisarić, pa se osvnrula na ideju o večnom životu:
- Nažalost poznajem ozbiljne itelektualce koji su bili egzaltirani ovom vešću, to su doživeli kao otkrovljenje. Žele da žive zauvek. To nastaje kada čovek, bez obzira koliko je genijalan u svetu koji mi precipiramo, nije razvio svoju duhovnu inteligenciju i duhovnost. Dakle, on ne poklanja pažnju svom duhovnom svetu, ni tvorcu, pa samim tim ne prihvata znake od njega, nego je egocentričan. To je upravo ono što nas razara, ta egocentričnost ne potiče od čoveka, niti kreatora, već od njihovih oponenata. To je nešto što je degradirajuće, zato stradamo u svakom momentu naše stvarnosti, ego nije ljudska priroda.
Abramović je pričao o koncpetu svetlosti kao sveopštoj energiji koja je večna u univerzumu, kao i to da čovek sadrži deo nje:
- Govoreći alhemijskim jezikom, svetlost večno živi, nikakvu energiju ne troši, putuje najvećom brzinom kroz kosmos, niko joj ne sipa ni benzin, ni gas, a ako smo mi svi od svetlosti, što je ideal hemije. Prema tome, od svetlosti je naša ključna struktura, a to je gen, a sve se to sastoji od četiri najobičnija molekula, azota, ugljenika, kiseonika i vodonika. Ako mi iz svetlosti možemo da sintetišemo elektron, proton i neutron, mi možemo i da dobijemo ta četiri molekula i tako dobijemo duplu spiralu DNK, ustvari možemo da napravimo osnovu bića. Potom se postavlja pitanje duše, a da li je duša aura oko DNK, nekako elektro-magnetsko polje, ona svetlost koja se pojavljuje što su sada snimili u trenutku oplođenja jajne ćelije. Kada spermotozoid uđe u jajnu ćeliju, odjednom bljesak svetlosti. Šta znači ta svetlost i kakav je njen kosmički značaj, to je pitanje koje se postavlja - zaključio je Abramović.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs