To je već pitanje od 1.000.000.000 muda sterlinga. Odgovor na to pitanje seže u relativno davnu prošlost, koje se i sam jedva sećam. Čini mi se da je sve počelo tako što sam u jednom Famoznom obznanio srbskoj javnosti da će se rešenje svih srbskih problema - kojima je legion ime - pronaći tek kad se razreši misterija majmuna koji drži qwrz u supi u kafani „Brodarska kasina“.
Na moju obznanu je nekakvim nesuvislim utukom reagovala Đidova Klara Cetkin, Jasmina Lukač, na šta je moja neznatnost reagovala kontrautukom naslovljenim „Otkud majmun u Jasmini Lukač“. Ni ta misterija nikada nije rasvetljena, a već se pojavila nova: Otkud Tadić (Boris) u Jasmini Lukač.
Ali krenimo redom. Kolumne Klare - pardon, Jasmine - Lukač, naslovljene Kula od karata, čiji sam strastveni čitalac - pokretni su praznik agresivne polupismenosti, moglo bi se reći i trijumf beslovesnosti, a tema naše današnje kolumne, prekjučerašnja Kula od karata „Vučić, Đinđić i Kosovo“ je best off Lukač. Ili možda „of“. Videćete.
„Verujemo li mi“, pita Lukač, „da su Vučić, Đinđić i Čeda mogli posle 2000. da vode skriveni privatni razgovor o Kosovu, kako reče predsednik u nedelju sa Ist Rivera, i da je Čeda bio svedok da je Đinđić rekao Vučiću da su dve zapadne sile najstrašnije sabotirale novu srpsku vlast i ideju da je Kosovo samo pitanje demokratije u Srbiji.“ (Čedo, oglasi se, posvedoči.)
Ako sam je dobro razumeo, Lukač veruje da je to moguće. „Vučić je“, veli Džasmin, „tada bio mladi radikal na koga su računali i pojedinci iz DS i DSS (imena su, pretpostavljam, poznata redakciji Danasa). „Neretko je (Vučić)“, nastavlja Lukač, „umeo da mi u svojstvu portparola stranke nezvanično saopšti isto ono što su u DOS tajno prenosili novinarima.“ Dama od poverenja, šta reći.
Nemojte tražiti smisao, još manje tajne veze, džaba ćete krečiti. A besmisao tek sledi. Počujte Srbi: „A to da se Đinđić mogao osećati izdanim od strane zapadnih demokratija, pa to sam svojim ušima čula i očima videla kad je sedeći u kabinetu gradonačelnika OF the record izjavio: Srbija je kao ranjena srna koju komadaju strane obaveštajne službe.“
To da je Đinđić bio krajnje skeptičan prema zapadnim demokratijama znaju i vrapci - dobro je on poznavao zapadne demokratije - bio je naumio da od Srbije napravi kakvu-takvu zapadnu demokratiju samo zato što je i najgora zapadna demokratija mnogo bolja od istočnjačke despotije klerikalno-rapaljskog tipa.
Nije nemoguće da je Đinđić pred Jasminom Lukač - koju je visoko uvažavao (grohotan smeh vrabaca iz offa, ne ofa) - rekao nešto otrovno protiv zapadnih demokratija - nije on off the record imao dlaku na jeziku - ali da je rekao da je Srbija „ranjena srna koju komadaju strane obaveštajne službe“, to je presna, smrdljiva laž jer takvu rečenicu mogu izreći samo polaznici ćosićevsko-bećkovićevske škole patetičnog mrsomuđenja i palamuđenja. To čak ni Koštunica ne bi tako rekao. Avaj, opet prekardaših. Odgovor na pitanje „Otkud Tadić u Jasmini Lukač“ pokušaćemo da pronađemo u sutrašnjem Famoznom.