On je jedan od onih igrača za koje treneri kažu da bi ih i s jednom nogom držali na terenu. On je jedan od onih ljudi za koje prijatelji kažu da bi s njim i u rat ako treba. On je jedini fudbaler na svetu koji je Murinju i Gvardioli za 90 minuta smestio tri komada u mrežu. On je Slaviša Jokanović, specijalni gost u novoj epizodi kultne emisije "Mojih top 11".
- Kad neko pomene tri gola protiv Barse, zaćutim na trenutak da proverim da li je upoznat s celom pričom. Naime, dva gola su bila iz penala - skromno podseća Jokanović, ali način na koji je postigao treći potire činjenicu da su prva dva bila sa bele tačke.
-Povukao sam napad, odigrao na stranu, nastavio kretanje, sačekao centaršut i glavom zakucao loptu u mrežu Vitora Baije. Za razliku od Reala, Barsa mi je bila redovan klijent, dao sam im gol i naredne sezone, kad je branio Rud Hesp. Dugo sam čuvao loptu koja mi je pripala na poklon zbog het-trika, ali u poslednje vreme joj se zagubio svaki trag.
Simultanka protiv tima za koji su igrali Ronaldo, Figo, Luis Enrike, Gvardiola i Đovani, a kojim su sa klupe dirigovali Bobi Robson i Mister Specijalni, samo je jedno od poglavlja jedne velike karijere koja je počela sredinom osamdesetih na periferiji Srpske Atine.
- Mnogi me povezuju s Vojvodinom, a zaboravljaju moje početke na Detelinari. Debitovao sam u sezoni kad su dva ljuta novosadska rivala vodila veliku borbu u Drugoj ligi za ulazak u viši rang. Voša nas je dobila u obe utakmice i zasluženo osvojila prvo mesto. Rastao sam i stasavao uz trenere kao što su Rakić, Kosanović, Mane Radinović, Bekvalac, Vukašinović, Lajoš Kokai... Po prelasku u Vojvodinu neko mi je skrenuo pažnju da nije preporučljivo da na treninge dolazim u žutim tajgericama. Tek tada sam postao svestan rivaliteta dva kluba - kaže Jokanović.
U novoj sredini je morao da se bori za svoje mesto po suncem.
- Ljupko me je dobro poznavao, dok je bio trener Spartaka, raspitivao se da li bih želeo da mu se pridružim u Subotici. Za druge sam u tom momentu bio nepoznanica. Sedeo sam jednog jutra u kafiću pored stadiona i slušao razgovor nekih starijih ljudi koji ceo život prate Vojvodinu. Komentarisali su da sam zelen za veliku scenu, nisu znali ni kako izgledam, a kamoli da pijem kafu za susednim stolom. Da budem iskren, ni ja nisam nešto preterano verovao u sebe.
Preloman trenutak dogodio se u petom kolu prvenstva, posle poraza Vojvodine u Osijeku.
- Nisam ni bio u kombinaciji za sastav, pratio sam utakmicu iz Novog Sada, Osijek je slavio sa 3:1 i Ljupko mi je već u ponedeljak na treningu rekao da se spremam jer je planirao da počnem protiv Budućnosti. Vrlo sam jednostavno odradio zadatak, sve što je bilo blizu mene ja sam pokupio i dao ovima gore što znaju bolje s loptom. Tako je bilo i protiv Rada, što mi je definitivno osiguralo mesto u prvih 11.
Ubrzo je došao i prvenac u dresu "lala".
- Ostao je u senci poraza od Crvene zvezde na Marakani od 3:1, ali posle toga sam tresao mreže Dinama i Partizana i rekao sebi: "Na redu je Hajduk." Jedan od najvažnijih golova u šampionskoj sezoni dao sam protiv Osijeka u vrlo tvrdoj i komplikovanoj utakmici. Punišić i Šuker su pogađali iz penala, dugo je bilo 1:1 i onda je Šestić prošao, centrirao, ja sam se poklonio i - bodovi su ostali u Novom Sadu.
Bodovi vredni titule.
- Pred ključnu utakmicu protiv Zvezde na domaćem terenu vukao sam neku povredu, zagrevao se pored terena i nisam ušao u igru. Slavili smo sa 3:1 i tek tada počeli javno da govorimo o tituli. Hajduk i Dinamo su bili u vrhu, Zvezda nam se u jednom trenutku opasno primakla. Izgubili smo deset utakmica i opet bili prvi, što dovoljno govori o kvalitetu jugoslovenske lige. Odemo u Sarajevo, Skoplje, Tuzlu, Osijek, Mostar... Damo gol, pa se vešamo na prečku da ne izjednače.
Prelazak u Partizan se dogodio u trenutku kad je Crvena zvezda pravila najjači tim u svojoj istoriji.
- Partizan je pre svega želeo Sinišu Mihajlovića, dugo se motao oko njega i na kraju ga nije privoleo. Mislim da je Bjeković rekao: "Kad ne može Siniša, dajte Slavišu." Vojvodini su hitno bili potrebni novci i svi su bili zadovoljni. Zeka nije imao pojma ko sam ja. On se više bavio finansijama, a sportski deo je prepustio Nenadu. Verujem da sam i za trenera Milutinovića predstavljao enigmu, ali bio je dovoljno mudar i namazan da mi je odmah pružio šansu. U fazonu, ako su ga toliko platili, verovatno nešto zna. Miloš je bio divan čovek.
Njegova prva sezona u Partizanu bila je i poslednje poglavlje zajedničke lige bivše SFRJ.
- Zvezda je dominirala u svim segmentima, a mene je poterao maler da u prvom derbiju promašim penal. Golmana sam poslao na totalno drugu stranu, ali lopta je pogodila stativu. Sa Zvezdom je uvek bilo bure. U martu sam otišao u vojsku i puštali su me samo na evropske utakmice. Inter je i dalje bio otvorena rana, gnječili smo ih ovde u Beogradu, poveli sa 1:0, ali Mateus je ugasio i poslednju nadu. Ostaje žal jer smo tamo pružili veliki otpor. San Siro, 80.000 ljudi, zvoni sa svih strana. Mi napadamo i stvaramo šanse, oni daju golove. Olupali su nas sa 3:0 i sve je bilo gotovo.
Za utehu ostaje epizoda s Klinsmanom i nemilosrdni lakat, koji je s vremenom postao zaštitni znak vižljastog Novosađanina.
- Udario je okom u moj lakat, šta mu ja mogu - smeje se Slaviša i dodaje:
- Dolazili smo iz nekog drugog vremena. Trebalo je preživeti neka gostovanja na kojima je sevalo sa svih strana. Svako je imao neki svoj odbrambeni mehanizam. Uvek sam verovao da je faul deo fudbalske igre, danas je to potpuno iščezlo. Gledamo košarku, pa kažu napravio je pametan faul. Dok sam igrao u Španiji, bilo je dvojakih aršina. Bakero pravi pametan faul, a mi drugi tučemo jadne ljude i lomimo fudbalske virtuoze. Što se tiče batina, više sam ih dobio nego što sam ih dao. I sve u žaru borbe. Nije sporno, želeo sam da nekoga nešto zaboli, ali nikad nisam išao namerno da povredim protivnika.
U Partizanu je imao čast da sarađuje s jednim od najvećih trenera svih vremena.
- Osim mi je ostao u divnom sećanju. Išao je ispred svog vremena, natprosečno inteligentan, simpatičan i harizmatičan. Mene je naročito cenio iz nekog razloga, nazivao me raznim imenima: meduza, deva... Kaže: "Brže, devo, pokreni se..." Nismo nas dvojica imali neke duge dijaloge, očigledno je bio zadovoljan onim što sam pružao na terenu. Imao je izuzetno zahtevne treninge, ali kad te namesti, mnogo ti olakša posao. Insistirao je da se češće pojavljujem u protivničkih 16 metara i to sam radio sve do pred kraj karijere, dok nisam došao u situaciju da mi treba voz da bih se vratio nazad.
Period u Partizanu obeležio je i čuveni prekid na Poljudu.
- Kuvalo je i pre utakmice, mirisalo je na loše. Bio sam mlad, u tom trenutku nisam ni slutio da to ima neke političke primese i šta će se sve izroditi iz tih budalaština. Turbulentna vremena, došli smo da igramo fudbal, kao što su i oni nekoliko dana kasnije došli u Beograd da igraju protiv Zemuna. Fudbaleri se nisu mnogo pitali. Možda ih je i rezultat isprovocirao, bili su relativno mirni do 60. minuta. Onda smo ih rašrafili na komade, negde su prezupčili, sišli s tribina i rasterali sve s terena. Kad je krenuo buljuk, počeo sam da bežim, što je i normalno. Nisam u ratnom filmu, nego se sklanjam pred masom, ali dobro sam pretrčao teren i pobegao u svlačionicu.
Splitski scenario je najavio pasja vremena u kojima je Jugoslavija izgorela do pepela, a jedna od najtalentovanijih generacija u istoriji jugoslovenskog fudbala bila proterana sa Evropskog prvenstva u Švedskoj.
- Veliki šok i jedno od najvećih razočaranja u karijeri. Bio sam na nekim pripremama pred Mundijal 1990, ali nije bilo realno da putujem u Italiju, ovo je trebalo da bude moje prvo veliko takmičenje. Šta god da se tamo desilo, mnogo bi nam pomoglo u nastavku karijere. Juga, Peđa, Miha, Brna, ja... Najbolje godine su nam prošle u izolaciji i pod sankcijama. A imali smo neverovatan tim, Luka je nadolazio, dao gol u Austriji, i onda ta povreda. Imao je potencijal Vokrija i Milka Đurovskog, mogao je da bude jedan od najboljih napadača na svetu.
Povratak na veliku scenu obeležen je kanonadom protiv Mađara u baražu za Svetsko prvenstvo 1998.
- Osetilo se da smo željni fudbala i velikih utakmica u dresu državnog tima. Peđa je dao cirkus golova, tamo je već na poluvremenu bilo pet razlike za nas. U Francuskoj smo imali potencijala za više od osmine finala. Protiv Nemaca dva gola prednosti, sve pod kontrolom i onda - prekid filma. Ima tu i moje krivice, jer sam otpao kod kornera i dozvolio Birhofu da izjednači rezultat. Koler me je uhvatio u blok, da sam bio oprezniji, verovatno bih se oslobodio klinča.
Podela bodova je značila i težeg protivnika u drugoj fazi.
- Išli bismo na Meksiko, pa verovatno na Hrvate. Ovako smo naleteli na Holandiju. Fizički mnogo zahtevna utakmica, oni stalno za korak brži i spretniji u duelu. Ja sam se motao oko Davidsa i De Bura, stalno sam imao problem da ih stignem. Komljenović je dao gol za 1:1, Peđa promašio penal i ništa se nije dešavalo do tog 88. minuta, kad je Davids šutnuo i pogodio. A u fudbalu, ako ne šutiraš, ne možeš ni da pobediš.
Kvalifikacije za Euro 2000. svele su se na maksimirski obračun bivše braće u igri "može biti samo jedan".
- Imali smo pre toga dva meča u tri dana s Makedonijom. U Beogradu 3:1 za nas, odlazimo u Skoplje, dobijamo 4:2. Vraćamo se za Beograd, na aerodromu nam prilazi jedan njihov igrač, pozdravlja se s Baticom, mene preskače. Pitam Batu: "Šta je sa ovim idiotom?" Kaže: "Kako šta je, vidiš da je isečen kao kroz mašinu za meso da je prošao". Slomio sam mu nos i arkadu u Beogradu, a uopšte ga nisam prepoznao.
Pomisao na maksimirski muk u trenutku kad je Aranda odsvirao kraj i danas izazove leptiriće u stomaku.
- Slušamo priče o tišini u kojoj se muva ne čuje, ali ovo je bilo nešto nestvarno. Oni u šoku, čak i ne zvižde, mi u nekom čudnom raspoloženju... Mislim da sam bio jedan od retkih koji je imao informaciju da su Makedonci izjednačili protiv Irske u 90. minutu. Hrvati su naglavačke ispali iz trke i to im je jedino prvenstvo koje su propustili od osamostaljenja. A spremali su spektakl, slavili pre utakmice. Sećam se Kiće Slabinca na terenu, kasnije sam saznao da je pevala i Severina, ja je nisam video. Delovalo je da smo im došli na klanje. Međutim...
Na završnom turniru u Belgiji i Holandiji neutralna publika je obožavala mečeve naše reprezentacije.
- Kad je Slovenija povela sa 3:0, pomislio sam na Deju, koji se pred EP povukao iz reprezentacije. Kud se i ja ne oprostih na vreme. Uspeli smo nekako da se izvučemo iz blata, izjednačimo rezultat, ali bilo je jasno da tako ne može dalje. Svi pominju moju šansu u poslednjem minutu, ali snimci pokazuju da sam imao igrača na leđima i nisam mogao da završim kvalitetnije. Mobilisali smo se za naredne dve utakmice i uspeli da odemo u drugi krug.
Za utakmicu u Brižu Španci i danas pišu da je jedna od najluđih u njihovoj istoriji.
- Većina naših igrača je igrala u španskim klubovima i zagrizli smo na sve moguće i nemoguće načine da ih pobedimo i pošaljemo kući. Lako smo dolazili do golova, ali ih lako i primali. Čudan penal u 90. minutu, koji nije postojao, posle još jedan gol i - kraj. Da ne ulazimo sada u teorije zavere, ali interes je bio da i Španija ode dalje.
Sve bi bilo drugačije da Jugoslavija u 60. minutu nije ostala bez svoje "meduze" na sredini terena.
- Potkačio sam Munitisa, on je onako mali i brz napravio tri salta pri padu i sudija je naseo. Nije bilo za drugi žuti, ali akumulirao mi je sve startove iz prethodnog dela meča. Bata Bulatović mi je na poluvremenu skrenuo pažnju da imam karton i da povedem računa, rekao sam mu da ne brine i da je sve pod kontrolom. Nažalost, nisam uspeo do kraja da iskontrolišem situaciju.
Šteta, jer "furija" je bila na pragu eliminacije.
- Igrao je Fran, koji mi je bio kapiten u Korunji. Odličan igrač, ali malo plašljiv, kad se krene za "Brčko, Petrinju i Bugojno", nije na svome. U tunelu sam mu prišao i rekao da ne talasa jer će kratko ostati na terenu. Tako je i bilo. Ušao sam mu oštrije u 20. minutu i morao je van igre. Šta se dešava? Ulazi Ečeberija, koji nas je rašrafio do kraja utakmice. Posle su mi saigrači rekli: "Baš si našao kome da uvališ lakat."
Bez Jokana na sredini terena plavi su bili osuđeni na debakl protiv Holandije.
- Jako težak poraz. Totalno drugi osećaj u odnosu na Mundijal u Francuskoj. Tamo je vladala atmosfera da možemo i da idemo na prolaz, a ovde smo se u jednom momentu raspali na komade i digli ruke u znak predaje. Da li je falio ovaj ili onaj igrač, da li smo imali beka ili nismo, potpuno svejedno. Bilo je samo da se završi i da bežimo kući.
Jokanović se posebno osvrnuo na dva velikana fudbalske igre Stojkovića i Savićevića.
- Njih dvojica neka podele minutažu i neka nose kapitensku traku po poluvreme. Dva igrača vanserijske klase. Kod njih je i zvuk drugačiji kad udare loptu. Kontrola, vizija, pobednički karakter. Piksija sam upoznao u Rovinju i Medulinu na pripremama pred SP u Italiji. U naponu snage, daš mu loptu i to ide samo napred. Kod Osima kad krene trka, pada se u nesvest. A Piksi je uz Spasića i Stanojkovića bio jedini s kojim nisi mogao da se trkaš. Spreman kao zver. Dejo je imao druge kvalitete. Kažu neće da trči, a on igrao u nekim levim klubovima i osvajao neke leve trofeje. Genijalac. Sećam se gola protiv Švedske u jednoj od mojih prvih utakmica za A reprezentaciju. Spektakularno - zaključio je Slaviša Jokanović.