Narednog vikenda, 5. oktobra, na program RTS stiže serija "Nobelovac", koja govori o životu Ive Andrića. Deo glumačke ekipe je i naša čuvena dramska umetnica Branka Petrić, koja igra Zorku, majku Andrićeve najveće ljubavi Milice Babić. Na projekciji za novinare i članove ekipe glumica je prošetala crvenim tepihom i s nama podelila sećanja na poznanstvo s velikim piscem, ali i utiske o saradnji s Tihomirom Stanićem, kreatorom serije.
Kako vam se dopala serija?
- Puna sam utisaka i vrlo uzbuđena. Cela sala je pratila seriju u tišini i s mnogo pažnje. Veoma sam srećna što sam deo cele priče. Samo na osnovu prikazane dve epizode vidi se koliko je ovde uloženo truda. Tu je galerija različitih likova, nekoliko epoha, sjajan kostim i izbor glumaca. Naravno, i Tihomir Stanić, koji je duša ove serije kao Ivo Andrić, ali i kao njen kreator. Ne treba ja da ga hvalim.
Svedok ste tog vremena koje prikazuje serija.
- Za glumca je važno da oseti epohu koju igra. Možete vi sve to i da zamislite, ali ja se sećam tog vremena. Pamtim tog Radovana Zogovića, koliko je bio strog, a inače dobar pesnik. Mislim da će publika s velikim zanimanjem pratiti seriju. Mnogo veće zemlje imaju dobre književnike, ali nemaju nobelovca.
Kako pamtite Andrića?
- Sećam se Iva Andrića, jer kad sam, kao mlada glumica, došla u Jugoslovensko dramsko pozorište, on je bio u Upravnom odboru. Sretala sam ga u salonu, gde je sedeo s našim upravnikom Milanom Dedincem i velikim rediteljem Veliborom Gligorićem. Bio je vrlo ozbiljan. Prolazim, kao mlada glumica, i kažem "dobar dan", on ništa. Opet sledeći put kažem "dobar dan", i on opet ništa. Rekla sam posle da neću više da ga pozdravljam. Mislila sam da će valjda to primetiti. Naravno da je to smešno. Njegova supruga Milica je za dve predstave JDP radila kostime. Njihova ljubavna priča mi je uzbudljiva. Bila sam letos u Herceg Novom i posetila Andrićevu kuću. Ima divan pogled na more.
Koja vam je omiljena njegova knjiga?
- Mnogo više od "Na Drini ćuprija" volim "Travničku hroniku". Kod nas se igra još njegova "Gospođica". Igrali smo mi nekad i "Prokletu avliju". Nije njega lako staviti na scenu. Pored kreveta mi stoje Andrićevi "Znakovi pored puta". Uzmem svako veče pročitam neki deo.
Da li je Andrić bio zavodnik kao što je prikazan u seriji?
- Došla sam 1959. u JDP i o njemu su kružile te priče. Bio je neko ko, kad nešto želi i oseća da nešto treba da uradi, ne vodi baš računa o onom drugom. Vidite i u seriji scenu kad donese med Milici i stvarno brine za njenog bolesnog supruga Nenada Jovanovića, koji je tek došao iz logora. Međutim, mi znamo da je između njih postojala emotivna veza. Ipak, sve to pada u vodu pred njegovim delom. Što je život nesrećniji, to je bolja podloga za umetnika. Samo njegovi "Znakovi pored puta" pokazuju koliko je nesrećan i ne može da spava. Imao je Andrić i teško detinjstvo i probleme u ljubavi. To je dobra podloga za nekog ko želi da piše.
Na kraju, kako ste uspeli od ove male uloge napravite upečatljivu?
- Važno je da nemaš odnos prema ulozi kao da je mala, već da od tačke A do tačke B uradiš šta možeš. Moj govor na francuskom snimili smo iz prvog dubla. Htela sam to da ponovim, ali je Tika rekao da ne treba.
Kako se sad osećate nakon pada koji ste imali tokom predstave krajem prošle sezone?
- Dobro sam. Te večeri je bilo divno, bilo je mnogo publike, puna sala... U predstavi "Da krenemo iz početka" igram baku Lu, koja je vrlo raspoložena. Htela sam malo da požurim i pala sam. To je bio 20. juna. Išla sam na terapiju mesec i po svakog dana. Bila sam i na moru.
(Kurir.rs/Lj.R.)