Za sve koji prate pozorište ova nedelja je značajna pre svega zbog otvaranja Bitefa, festivala koji je, da malo privatizujem tekst, Fondacija za otvoreno društvo podržavala dok sam bio na njenom čelu, do pre nekoliko godina, tačnije do 2021. Vreme leti.
Neću komentarisati prilično kolonijalni govor gosta iz Švajcarske na otvaranju ovogodišnjeg festivala. Milo Rau, poznati reditelj, osudio je kancelara Šolca iz susedne mu Nemačke, litijum, „Rio Tinto“, međunarodne korporacije i još nekoliko stvari koje je od prijatelja iz Srbije čuo na putu od aerodroma do pozorišta, gde se vozio službenim „folksvagenom“ naše gradske uprave, koji je takođe osudio u govoru. Da budem precizan, osudio je „Folksvagen“, ne našu gradsku upravu, koja je, uz Ministarstvo kulture, podržala festival.
Pogrešno sam pretpostavio da je u našu zemlju došao peške, asketski, nikako ne koristeći „Erbasov“ avion ili, ne daj bože, biznis klasu korporativne „Lufthanze“ ili „Svisa“, a siguran sam da je odseo u protestantskom hotelu „Hilton“. Siguran sam i da je neko od prisutnih pozorišnih kritičara i kritičara naše stvarnosti objektivno napisao tekst o tome, ne svrstavajući se na jednu stranu i ne aplaudirajući svakom kolonijalizmu, pa makar i ekstremno levom, naizgled antikolonijalnom, zelenom, nespremnom na dijalog i odveć modernom međ elitom i međ snom.
Mira Trailović, prva umetnička direktorka festivala, prema rečima Jovana Ćirilova, „volela je i život i ljude oko sebe“, i čitajući njene reči, vidi se da je i u tadašnjoj SFRJ promišljala, vagala i nalazila svoj mir, otvarajući sva teška pitanja koja je trebalo otvoriti u tadašnjem svetu. Radila je to bez slepog i ostrašćenog svrstavanja na jednu ili drugu stranu, uz čvrste stavove, ali promišljene, mnogo puta testirane i odbranjive. No, vratio bih vas na maestralnu predstavu koja nije bila na ovogodišnjem Bitefu, a o kojoj sam nedavno poduže razgovarao u jednoj pekari na Crvenom krstu. „Madagaskar“, po tekstu Marijusa Ivaškevičusa, poznatog litvanskog pisca, odneo je te davne 2007. nagradu za najbolju stranu predstavu u selekciji „Krugovi“. U predstavi u prvi plan izbija Kazis Pakštaš, suludi vizionar koji u predstavi, a pomalo i u realnosti Litvanije s početka dvadesetog veka, želi stanovništvo ove zemlje da preseli na Madagaskar, gde mu se kao geografu sve mnogo više sviđa nego u hladnoj Litvaniji.
No, takvih vizionara danas nema, na svu sreću, u Litvaniji, ali ima onih koji tragaju za nekim skrivenim vezama, samo njima znanim, na ivici teorije zavere, o čemu se može napraviti neka nova predstava. Možda i tekst ponovo napiše Marijus, ovog puta o teorijama da je Ursula fon der Lajen skrivenog estonskog porekla i da je zato izabrala Kaju Kalas za visokog predstavnika za spoljne poslove i bezbednosnu politiku. Sve te teorije zavere će jednog dana takođe biti stavljene na kantar istorije, da procenimo koliko su života odnele ili koliko su ljudi obmanule i zabludele.
Saradnja između država najpre se uspostavlja u nekoliko oblasti, jedna od prvih koja probija barijere i granice je organizovani kriminal i to nam pokazuju odnosi naših kriminalnih grupa s kriminalnim grupama iz Albanije, sa Kosova, iz Crne Gore, no kako se odavno nisam bavio borbom protiv organizovanog kriminala, čekajući premijeru „Sablje“, brzo ću preći na drugu oblast u kojoj se saradnja uspostavlja podjednako brzo i neometano. To je, naravno, saradnja u oblasti kulture. Brzo je „Madagaskar“, litvanska predstava, osvojila simpatije na Sterijinom pozorju.
Treće pozorište na koje vas danas vraćam je u Njujorku i njega smo mogli pratiti protekle nedelje. Navodim vas da poslušate govore svih državnika u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, ali to zaslužuje dublje analize, kako iz ugla međunarodnog prava, tako i iz ugla realne politike, međunarodnih odnosa, regionalnih čarki, globalne vizije i svega što bi vaš prosečan čitalac voleo da sazna. Ne trebaju nam hvalospevi i pokude na račun tamošnjih govora, na šta je jedino ovih dana spremna naša javnost, pa i sami političari.
Ljudi vole spletke, ogovaranje, pa makar bili i vrhunski obrazovani, padnu na tom testu istorije. No, pokazaće se da je za svako pozorište bitan taj sud, to merenje istorije, jer na kraju sve dođe na kantar. Mira Trailović je pred kraj života rekla kako je teško celog života biti jači nego što si u stvari i to ostavljam i vama kao poruku, a vi prosudite, pomoću svog unutrašnjeg kantara procenite ko od nas nosi tu skrivenu misao u sebi.