Vrlo retko - isključivo u krajnjoj nuždi - odlazim u TC-ove. Kad god se tamo nađem, osećam se da me je „prevarila istorija“ ko, božemeprosti, Ćosića. I nisam usamljen u tome. Vrlo retko tamo viđam muškarce i žene mojih godina. Možebiti da sam paranoičan, ali mi se čini da i TC klijentela - uglavnom tzv. milenijalci - popreko gleda na matorce. Sve mi se čini da misle: za koji li je qwrz ovaj starkelja-babuskara došao ovde.
Zaista, za koji qwrz odlazim u TC-ove, u mom slučaju u najbliži - TC Ada mol. Rekoh već: iz nužde. Kad mi se pokvari Iqos iluma, uređaj za pušenje pseudocigareta terea amber, jednina mesta na kojima se može zameniti ili kupiti novi iz nekog razloga su TC-i.
Druga - mnogo prijatnija nužda - jesu odlasci u sinepleks bioskope. Kvalitet slike i tona u tim bioskopima je vrhunski, udobna sedišta u Sinestaru pravi su melem za diskus herniju i - najvažnije - nema gužve. Kao što je nije bilo ni u subotu uveče, kada je u sali - dva dana posle svetske, a naše premijere - bilo samo sedam osoba.
I - šta kažem. Kakav je „Megalopolis“. Kao što sam i pretpostavio - odličan. Odgovor na pitanje: zašto se nije svideo belosvetskoj kritici - naša, domaća, tek treba da kaže svoju reč - takođe je jednostavan: zato što je odličan, ali nije zabavan i zato što neće namlatiti pare.
Da skratim priču: „Megalopolis“ je filmska priča o kraju civilizacije koji se - za razliku od regularnih distopija - ne događa, 2374, recimo, nego upravo sada. To je i razlog „Megalopolisove“ nepopularnosti. Niko ne voli da gleda svoj kraj.
Kopola je metaforično povezao agoniju rimske civilizacije sa agonijom ove u kojoj životarimo, što od gledalaca (i kritičara) zahteva bar elementarno poznavanje Gibonovog dela „Opadanje i propast Rimskog carstva“, što je, pretpostavljam da pretpostavljate, krajnja retkost, naročito u Srbiji, u kojoj se još vode rasprave o opadanju i propasti Miloševićevog carstva, koje se oteglo gotovo kao propadanje rimskog.
Kopola nije aktivista, još manje jedan od legiona boraca protiv kapitalizma, rasizma, fašizma i mučenja imigranata i ostalih bauka XXI veka. Kopola je umetnik i umetnički ubedljivo - rediteljski, scenografski i glumački perfektno - prikazuje proročanstvo sadašnjosti, onoga što se već događa, ali što nije tako efektno kao u filmu, zato što to što se događa ne režira Kopola, nego mahniti klovnovi opsednuti zgrtanjem para i moći.
Ne zalazim u sitnija crevca tipa prepričavanja i otkrivanja „šta je bilo na kraju“, jer se to naprosto ne radi. Reći ću tek toliko da sam - kad sam izašao iz sale, bacio pogled na galerije TC-a i krenuo u potragu za krntijom u lagumima podzemne garaže - pomislio: pa, jebote, ovo je Sremčica Megalopolisa.