Džonatan Klements rođen je u Londonu, studirao na Kembridžu, radio kao kolumnista za lične financije u "The Wall Street Journal" punih 20 godina, da bi nakon toga osnovao svoju internet stranicu, HumbleDollar.com. Savetovao je čitaoce kako da žive duže od 90 godina i da štede u skladu s tim. Međutim, ovog maja, u 61. godini dijagnostikovan mu je tumor u četvrtom stadijumu. Džonatan živi u Filadelfiji sa suprugom Elejn, te je promenio način života, ali jednu stvar nije menjao - odlučio je da radi do poslednjeg dana života.
Početkom juna njegov onkolog mu je rekao da mu je ostalo samo godinu dana života. Džonatan je rekao da je znao da će vesti biti loše, ali nije očekivao da će biti toliko loše.
Zapitao se šta može da uradi za tih 12 meseci: "Otišao sam kući sa zakazanog sastanka, zgrabio stolicu za stolom za doručak, upalio svoj laptop, smestio se i posvetio se još jednom mirnom danu pisanja i uređivanja."
- Nekim čitaocima bi to moglo da se učini kao poricanje, odraz naše kulture opsednute poslom ili zabluda o važnosti mog rada. Ali više volim drugo objašnjenje: ovo je potraga za srećom, dodao je.
Onkolog mu je rekao da ima rak pluća u četvrtom stadijumu koji je metastazirao na mozak, jetru i u grudima, i da bolest nije rezultat pušenja već su krivac njegovi geni.
- Nakon što sam dobio tu dijagnozu, seo sam na ivicu svog kreveta na odeljenju intenzivne nege i zatekao sebe kako sastavljam spisak svojih životnih benefita: bliska porodica, radim posao koji volim, finansijska sigurnost, voljena supruga koja bi bila tu do kraja.
To su bile stvari koje su njegovom životu donele bogatstvo za tih 61 godinu.
Nije hteo da troši svoje poslednje mesece ljuteći se na svoju nesreću, očajavajući zbog vremena koje nikada neće moći da ima ili tragajući za lekom koji ne postoji. Umesto toga, želeo je da iskoristi vreme koje mu je preostalo i izvuče iz njega što više sreće.
- Dugo sam o svakom danu razmišljao kao o nizu malih, jeftinih zadovoljstava: prva šoljica kafe, jutarnja vežba, osećaj sunčeve toplote na licu, dopisivanje sa piscima i čitaocima mog veb-sajta, popodnevni san, šetnja na kraju radnog dana, večernja čaša vina sa Elejn (suprugom). Samo zato što sam umirao, zašto bih napustio ove stvari koje mi donose radost? - zapitao se Džonatan
Rad ga usrećuje
- Takva jednostavna zadovoljstva nisu samo slučajni, nepovezani trenuci. Tokom protekle dve decenije, posvetio sam mnogo vremena čitanju studija o sreći za koje smatram da su mi dale putokaz kako da provedem preostale dane. Konkretno, istraživanje nudi tri ključna pravila po kojima treba živeti: provoditi vreme sa prijateljima i porodicom, raditi posao koji volimo i težiti osećaju finansijske autonomije.
Malo ko bi mogao da se protivi prvom pravilu. Provoditi vreme s voljenima popularan je način za povećanje sreće. To je jedan od razloga za često ponavljanu preporuku da uložite novac u iskustva, a ne u materijalne stvari. Iskustva se često dele s drugima, što dodatno povećava zadovoljstvo.
Neki će to možda smatrati neobičnim putevima do sreće, ali rad može zaista doneti veliko zadovoljstvo. Zahvaljujući instinktima koje smo nasledili od naših lovaca-sakupljača, volimo osećaj napretka, smatra Džonatan.
Neki čitaoci bi mogli da izjave da je rad samo to – rad – i sigurno ne izvor sreće. No, on tvrdi da to više govori o poslovima koje ti ljudi imaju nego o radu generalno.
Imao sam sreću da skoro celu svoju karijeru provedem baveći se poslom koji volim i nemam želju da prestanem sada, uprkos kraju života. Za mene, dan pisanja i uređivanja prebrzo prolazi. Strastven sam u onome što radim, smatram da je posao izazovan, osećam da sam dobar u tome i mislim da je vredno truda – svi neophodni sastojci za ono što psiholozi nazivaju „flow“, te zadivljujuće trenutke kada gubimo svaki pojam o vremenu i sati jednostavno prolaze.
Dodatna prednost ovoga je ta da njegov rad i dalje donosi novac.
Ljudi su ga pitali da li žali zbog decenija štednje koja mu je omogućila da stekne veliku ušteđevinu. Naravno da ne žali.
Sviđa mu se to što će ceo njegov život štednje pomoći supruzi i dvoje dece da manje brinu o finansijskim pitanjima. Ovo je još jedan instinkt koji su nasledili od svojih nomadskih predaka: prirodno su programirani da žele da njihova porodica preživi i napreduje.
Od svoje dijagnoze, proveo je niz sati uređujući svoje finansijske poslove kako bi bilo lako mogao da raspodeli nasledstvo na svoje naslednike.
"Dok je moja sudbina u rukama medicinskih bogova, ovo je jedan mali deo mog života koji još uvek kontrolišem. Zaveštanje dobro organizovanog imanja biće moj poslednji poklon mojoj porodici. Naša jedina besmrtnost na ovoj zemlji je sećanje drugih o nama. Želim sam da se uverim da će ta sećanja biti dobra", završio je Džonatan svoju ispovest.