Razumem nezadovoljstvo i negodovanje putnika namernika zbog zabačenosti lokacije i nedograđenosti železničke stanice Prokop i nove autobuske stanice - koja vekovima nosi moj nadimak BAS - nije mi, međutim, jasan žal za starima stanicama, za dva najveća rugla u varoši i inače preispunjenoj urbanističkim katastrofama.
U obilju starostaničnih naricanja ovde-onde iskrsne i poneka iskra duhovitosti, poput tvita N. N., autora koji je postavio vrlo zanimljivo pitanje, citiram po sećanju: „Ako je premeštena autobuska stanica, da li to znači da je premešten i Picin park?“
Autobuska stanica bez Picinog parka to je kao mačka bez brkova. Ide to jedno s drugom, nije to samo beogradski ekskluzivitet.
Perimetri oko autobuskih i železničkih štajgi svuda su po Evropi - a verovatno i po svetu - stecišta velegradskih polusvetova, džeparoša, jeftinih kurava (oba pola) i prodavaca trange-frange robe.
Te starostanične žalopojke, ti izlivi nostalgija za ruglima, ta naricanja nad dobrim, starima stanicama (koje su bile qwrzu ravne) nije, kako sam u prvi mah mislio, deo decenijske akcije ocrnjivanja svega što Visoki Režim uradi (ili izgradi) i posledične nade da će to ocrnjivanje dovesti do sveopšte zgađenosti i „bunta“ koji će završti stvaranjem „kritične mase“.
Ne. Dokonao sam da tu ima nešto i dublje, kolektivno nesvesnije, nešto zajedničko svim Srbima, Srpkinjama i Srpčadima (svih boja, čast retkim izuzecima).
A to „nešto“ je paničan otpor svakoj promeni rutine, svakom prekidu inercije, svakoj zameni figurativnih razgaženih cipela novim, koje u početku jesu malo neudobnije, ali ne propuštaju vodu.
Ajde i da razumem žal za železničkom i autobuskom stanicom. Tu se, ipak, odnekud odlazilo i nekud odlazilo, tu se dočekivalo i ispraćalo, moralo je tu bivati lepih trenutaka dostojnih nostalgije - poneko bi i omasti brk u Picinom parku (malo li je) - ali mi masovni pokret otpora protiv rušenja „starog mosta“ - pozicioniranog na sredokraći železničke i autobuske stanice da bi dopunio utisak rugobe - uopšte nije jasan.
Niti će ikada biti. Svi su izbegavali tu zarđalu štap-i-kanap ćupriju, kojoj se teško moglo prići sa leve strane i sa koje se još teže izlazilo na desnu stranu Save, preko koje pešaci - osim u slučaju krajnje nužde - nisu prelazili, sa koje, štaviše, nijedan samoubica nije skočio u reku: u tu svrhu su korišćeni mnogo atraktivniji Brankov i Pančevački most.
Šta tek reći - ako se iko više toga seća - za pokret otpora sečenju starog hrasta - zapisa, zbog koga trasa auto-puta - umal’ grešna mi duša ne napisah kisele vode - Miloš Veliki nije promenjena.
Nadležnima se učinilo da je ipak tu mač straćiti dodatna dva-tri miliona evra na obilaznicu oko hrasta, pa je hrast pod okriljem noći posečen. Predsednik MZ, čini mi se Savinac, to je ovako prokomentarisao: „Ako je hrast trebalo da se sruši, trebalo je to učiniti tokom dana, uz prisustvo sveštenika, jer je to drvo svetinja staro preko 600 godina i nije red da se seče kada vampiri izlaze.“ Oćete u Evropu. Oćete qwrz.