Marina C. (42) koja se sumnjiči da je ubila majku Zoricu (69) 9. septembra ove godine prebačena je u Beograd kako bi se podvrgla psihijatrijskom veštačenju, saznaje Kurir. Od tog veštačenja će zavisiti da li njoj može da se sudi ili ne.
Ovo monstruozno ubistvo jadne žene zbilo se u nedelju uveče dok su majka i ćerka večerale. Obdukcija je pokazala da Zorica nije imala prerezan vrat kako se to pričalo par dana nakon ubistva, već da je imala nekoliko uboda nožem po telu i modricu na nosu. Marina je nakon toga u rastrojstvu otišla iz kuće. Zoricu je zatekao suprug Najdan, svu u krvi i taj užas prijavio policiji.
Marina se nakon toga iz njihovog sokaka gde stanuju uputila ka banjskoj šumi. Cele noći je lutala po šumi, a nađena je tek sutra par kilometara od naselja Suvi Do, a kod terena za fudbal, blizu fabrike "Nisal". Svu odrpanu, žednu i izgladnelu je našao jedan meštanin i obavestio policiju. Marina je navodno u tom prvom razgovoru sa inspektorima priznala da je učinila najveće krivično delo.
Njen otac, Najdan svedoči za Kurir danas nakon dvadeset i kusur dana od strahote da je još u šoku i da ga ne napušta ogromna trauma.
- Čekam da ženi da dam 40 dana od smrti. Ostao sam sam kao panj ovde u kući. Mnogo mi je teško, pod stresom sam. I druga ćerka mi nije dobro. Preživljavamo baš neku agoniju. Marina je u Beogradu, odneo sam joj te svakodnevne potrepštine i danas bi trebalo da se čujemo. Ne branim nikoga, ali moram da budem uz ćerku u najtežim trenucima. Na drugoj strani, za šta se god uhvatim ovde u kući, na primer za šolju za kafu, odmah me sve to podseća na prošle dane kada je sve bilo u redu, kada smo normalno živeli. Kažem, sad sam ostao sam kao panj - počinje priču ovaj usamljeni čovek kojin je radni vek proveo kao majstor u Mašinskoj industriji Niš.
On kaže da ne zna šta se dogodilo, ali odbacuje sve navode da je nekakva sekta kriva za sve to što se dogodilo u njihovoj kući.
- Moja žena Zorica je sve dala za našu ćerku, bila je skroz njoj poklonjena, zapostavila je sebe da bi bila uz nju, ali bolest je bolest. Po meni, Marina je bila dobro sve do bombardovanja. Ona je radila u Niteksu (tekstilno preduzeće) tri godine i bila je odlična radnica. Čak je i neku malu nagradu dobila za rad. E, onda je došlo bombardovanje i njoj je ta atmosfera pogoršala bolest. Tada su počele naše ogromne muke. One sirene nije mogla da sluša, sva bi se obeznanila kada krene onaj zvuk za početak vazdušne opasnosti. Pokušavala je da radi još neko vreme, ali nije išlo. Bila je i na bolovanju, ali se nije smirila. Šta se dogodilo te večeri u nedelju, to niko ne zna. Strašno je šta je sve zadesilo našu porodicu - priča Najdan.
Prema svedočenju nekih njihovih rođaka, Marina u poslednje vreme nije koristila lekove. Išla je na terapije u Psihijatrijsku bolnicu u Toponici, ali više je bila kući nego adekvatno sagledana od lekara. Kako kažu često je vikala na majku i to gorke i opore reči, nekada je bežala po južnoj Srbiji, a jadna majka je išla i vraćala kući.
Ona navodno još nije dala zvanični iskaz nadležnom tužiocu.
(Kurir.rs/Marko Smiljković)