Ksenija Atanasijević je bila prva docentkinja i prva žena koja je doktorirala na Beogradskom univerzitetu 1922. godine. Rođena je u Beogradu 5. februar 1894. godine kao šesto dete uglednog lekara, upravnika Opšte bolnice Svetozara Atanasijevića.
Ksenijina majka Jelena, iz beogradske svešteničke porodice i sestričina predsednika beogradske opštine Aćima Čumića, umrla je posle porođaja od sepse. Kada je imala 12 godina, umire joj i otac, pa je brigu o Kseniji preuzela njena maćeha, nastavnica Više ženske škole Sofija Atansijević, s kojom je Ksenija živela do kraja njenog života.
Bliski prijatelji bili su joj Nadežda Petrović, za koju je tad već moglo da se nasluti da će postati slikarka svetskog glasa, kao i njen brat Rastko, veliko ime poezije.
Ksenija je maturirala je u Državnoj ženskoj gimnaziji 1912. godine, a stekla je i osnovno muzičko obrazovanje, svirala je klavir. Iste godine je upisala filozofiju 1912. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Zoran Penevski, autor romana o Kseniji Atanasijević rekao je da je „Ksenija vrlo rano znala šta je zanima, već oko svoje dvanaeste godine znala da je to filozofija".
Pošto je diplomirala čistu filozofiju sa klasičnim jezicima na Beogradskom univerzitetu, Ksenija je odbranila doktorat sa najvišom ocenom. Imala je 28 godina. Za doktorski rad uzela je delo Đordana Bruna i po celoj Evropi tragala za retkim knjigama o njemu. Svoj doktorski rad branila je u komisiji kojom su predsedavali profesor Petronijević, ali i Milutin Milanković i Veselin Čajkanović.
Govorila je francuski, nemački, engleski, ruski, služila se italijanskim, a izuzetno je poznavala grčki i latinski.
U oktobru 1923. u svojoj tridesetoj godini izabrana je za docenta filozofije na Filozofskom fakultetu, i time je bila prva žena koja je dobila univerzitetsku katedru u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Neke kolege su je toplo primile, ali se većina protivila njenom postavljanju. Etnolog Tihomir Đorđević upozorio ju je na ono što je čeka rečima: "Čestitam, gospođice, ušli ste u pakao".
Nekoliko meseci pre izbora u zvanje docenta, tokom jedne od rasprava na Univerzitetu, profesor Miloš Trivunac je rekao: “Ima krajeva u Srbiji gde žene ljube u ruku mlađe muškarce, a vi hoćete da date katedru docenta jednoj mladoj devojci!”
Kolege profesori su je omalovažavali na sve načine, proglasili su je i plagijatorom. Podmetanja, ponižavanja, ogovaranja, to je bila svakodnevica Ksenije Atanasijević. Uprkos svemu, neumorno je radila, držala predavanja, pisala za strane naučne časopise. Dok su joj na njenom fakultetu osporavali stručnost, iz Londona je stigla vest da je "Enciklopedija Britanika" uvrstila njen doktorat među vredne radove za proučavanje lika i dela Đordana Bruna o čijem delu je pisala doktorski rad.
Kseniji je mentor bio slavni profesor Branislav Petronijević, filozof, matematičar i paleontolog, priznat u evropskim naučnim krugovima. On Kseniju otkriva kao veliki talenat i neformalno je proglašava svojom naslednicom. Međutim, čaršija prve polovine 20. veka nije praštala uspeh, pogotov ne uspeh jedne žene, pa su se raširile glasine o njenoj navodnoj ljubavnoj vezi sa profesorom Petronijevićem.
Ksenija je vrlo brzo pretrpela progon sa Univerziteta, na osnovu lažne optužbe za plagijat. Njene kolege isticale su da je Ksenija u jednom predavanju na Kolarcu pomenula izvesni izvor, ne citirajući ga jasno, pa je na taj način postala plagijator. Na osnovu ovoga, oni organizuju glasanje za izbacivanje profesorke Atanasijević s Univerziteta - s katedre Filosofskog fakulteta je uklonjena 24. oktobra 1935. Profesor Petronijević je, u želji da opovrgne glasine, učestvovao u njenom progonu.
“Suštinski je tačno da su je muškarci potisli sa Univerziteta jer bi time dokazali intelektualnu ravnopravnost žena, ali postoji tu sigurno još nekoliko začkoljica. Ksenija je, za mušku (i masonsku) kliku, bila prilično nekooperativna. Kao slobodni mislilac, mogla bi da ih kritikuje bez zadrške i kolegijalnog dodvoravanja jer se ona držala isključivo profesionalnih principa i znanja, što bi značilo da svi profesori moraju da budu i aktivniji i odgovorniji prema svom poslu. A kao individualac, ona se nije družila privatno sa kolegama, tim pre što ju je pratila senka da je njen uspeh samo odraz ljubavne veze sa profesorom Branislavom Petronijevićem, koji je otkrio njen talenat i neformalno je proglasio svojom naslednicom", rekao je Zoran Panevski.
Ksenija je, već umorna od neprestanih borbi sa vetrenjačama, 1936. godine odustala od karijere na univerzitetu.
Za vreme Drugog svetskog rata, Ksenija je nastavila sa radom. Odbila je da potpiše čuveni Apel beogradskih intelektualaca. Štaviše, pre rata pisala je protiv nacizma i branila Jevreje, pa je Gestapo hapsi. Nacisti su načuli da je imala veze sa Jevrejima, a radilo se o tome da je u prostorijama Jevrejskog doma držala predavanje o jevrejskoj srednjovekovnoj filozofiji, navodi Penevski.
Posle završetka rata, hapsila je i OZNA, a njen bivši kolega profesor Nedeljković za nju je čak tražio smrtnu kaznu. Iz komunističkog zatvora je izašla lišena građanskih prava, a sve njene knjige stavljene su na crnu listu i bile su zabranjene. Nastavila je anonimno da radi i priprema treći tom svog životnog dela "Filozofski fragmenti". Taj rukopis nije nikada pronađen.
Umrla je 1981, u svojoj 88. godini. Sahranjena je na beogradskom Novom groblju sa suprugom Milanom Markovićem. Krajem 1980-ih, njena grobnica je uništena, a grobno mesto prekopano i prodato novim vlasnicima. Nije joj bilo dozvoljeno da počiva u miru.
Jedino obeležje u Beogradu o prvoj ženi koja je doktorila na Beogradskom univerzitetu danas je u ulici Gospodar Jovanovoj broj 49. Na kući je postavljena tabla na kojoj piše „Ksenija Atanasijević (1894 - 1981) filozofkinja, feministkinja, pacifistkinja i antifašistkinja, od 1940. do 1981. godine živela je u ovoj kući“.
Ksenija Atanasijević je primer nekog ko je drugačiji, ko se izdvaja i ko zbog toga nije prihvaćen, ali neće da izneveri sebe i prilagodi se većini. Do kraja života ostala je ponosna i hodala visoko uzdignute glave.
“Priča o Kseniji Atanasijević je priča o stradanju misleće individue koja se drži svojih moralnih načela. Jer, ako ste principijelni, talentovani i mudri, ili ćete biti zaboravljeni, ili će vas dokačiti sečivo uravnilovke netalentovanih malograđana", zaključio je Zoran Panevski.
(Kurir.rs)