Seća li se još iko seče platana, umal’ grešna mi duša ne napisah genocida nad platanima - a bio sam u iskušenju da napišem i seče knezova - koja se dogodila davne 2010, u poslednjem bijenalu Carstvija JexS-ovog, u vreme kada je funkciju načelnika Varoši beogradske obnašao Đilas, Dragan, ne Milovan.
Tom zgodom je „deo građana“ - čijoj pažnji je promaklo nekoliko uzastopnih Koštuničinih i JexS-ovih državnih udara, paljevina i demoliranje Beograda - snažno usprotestovao i stao u odbranu platana. Protest je završio u trt Milojci, kao i 99,9% ovdašnjih protesta. Platani su posečeni. Ne svi nego samo oni najtruliji i najrazgranatiji, čije su grane već udarale u prozore i postale pretnja za tramvajske električne instalacije.
Potražio sam u bespućima internetske zbilje onovremene reakcije na pokolj platana i uočio sličnosti s reakcijama na izmeštanje železničke i autobuske stanice. (Da li je Picin park izmešten, ne znam. Ne znam takođe ni da li je još u „funkciji“.)
Citiraću nasumice neke od platanskih odjeka i reagovanja: 1. „Ovo nije seča platana, ovo je zločin.“ 2. „Mnoge ptice ostaju bez doma, mnogi Beograđani bez kiseonika, hlada i lepote koju su platani nesebično davali.“ ili 3. (pravi biser) „Stari narodi nekada su smatrali šume za svetilišta. Rusi su više stotina godina stare kedrove smatrali svetim drvećem božanskih i proročkih moći, stari Sloveni i Grci, Šveđani i Litvanci obožavali su gajeve sa hrastovim i drugim velikim lisnatim drvećem. Stari zakoni nekih evropskih naroda predviđali su surove kazne za ljuštenje kore živom drvetu.“
Da li je bilo neophodno poseći bulevarske platane, umal’ grešna mi duša ne napisah kneževe, pošteno govoreći - ne znam. Pojma nemam o hortikulturi. Opisi istrulelosti i prerazgranatosti platana su rezultat amaterskih očevida, koje sam obavljao kad god bih - retko i sve ređe - prolazio bulevarom koji je promenio maltene više imena nego Ulica Krunska.
U našoj jučerašnjoj i današnjoj kolumni - ali i u tekstovima nekih drugih autora, Dejana Bursaća, na primer - pažljiviji čitalac, onaj naš Marsovac, recimo - lako može pronaći natruhe uzroka zbog kojih srpsko društvo ne uspeva da se izvuče iz začaranosti, mrsomudljivosti i negativne spirale.
Otkako pamtim za sebe - malo preterah, od ‘90. naovamo, da kažemo - neprestano slušam platonske pokliče „promene“, „promene“, napisah „platonske“ zato što malo ko u Srbiji - gotovo ih na prste možeš izbrojati - stvarno želi da se stvari suštinski promene. Svi se ti pokliči „promene, promene“ odnose na promenu vladajućeg alfa mužjaka, od koga se očekuje da građanstvu i seljaštvu serbskom donese „bolji život“, a da pritom ništa ne promeni. Jedan jedini put u poslednjih 120 godina (Proćanca ne računam, to je XXI vek)
kad je na scenu stupila politika čiji je cilj bio da napravi suštinske promene nabolje,
za tu politiku je bilo spremno da glasa 6,7%. Btw, živo me čudi zašto nije bilo pokreta otpora protiv zamene ex-Yu tablica novim, za koju je bila potrebna 21 godina.