Uturajući tu reč i gde treba (a retko gde treba) i gde ne treba, polupismeni novinarski kor serbski hoće da istakne dramatičnost neke situacije, pa će, recimo, opisujući tuču pomahnitalih učesnika/ca „Zadruge“, napisati da su „ostali zadrugari sve to posmatrali u neverici“.
Ili najrecentniji, jutrošnji primer iz moje sve neomiljenije žutare, Blic. U reportaži o žestokom nevremenu i poplavi u Jablanici (BiH) nailazimo na sledeću rečenici: „Na ulicama se može videti tek poneki prolaznik koji sa nevericom posmatra ovu prirodnu katastrofu.“ Da imam dovoljno karakterologije - i da me ne mrzi - mogao bih celu našu današnju kolumnu ispuniti primerima opisa vrlo verovatnih, uobičajenih, čak svakodnevnih pojava na koje se gleda u „neverici“. (Sa nevericom.)
Istini za volju, i moja neznatnost je u dijalektičkoj fazi mladog majmuna mnoge stvari, ljude i pojave posmatrala sa nevericom / u neverici da bi joj - kad je prešla u dijalektičku fazu starog majmuna - puklo pred očima da je „neverica“ uvek bila ili posledica pogrešnih verovanja ili izneverenih (po pravilu preteranih) očekivanja bez krčmara. Ali tu bi već bolje pasovao neologizam „izneverica“.
Ostavimo mi po strani svakodnevna izneveravanja nada, očekivanja, želja, itd.; ona su neminovna, u izvesnom smislu i poželjna. Izneveravanja nas mogu poučiti mnogim stvarima. Radije se pozabavimo kulturom i politikom neverice i štetama po istoriju i život koje iz nje proizilaze. Već sam u nebrojenim kolumnama „isticao“ da glavni neprijatelj srpske kulturne (do moga) i političke elite nisu „kolektivni zapad“, Albanci (svih boja) i Hrvati, nego realnost.
Ali ne svaka realnost, daleko od toga, nego isključivo realnost koja se drzne da se ne poklopi sa očekivanja, nadama i željama kulturne i političke elite. (Uvek na prvom mesto stavljam (mainstrem) „kulturna elita“, jer je politička elita posledica kulturnog obrasca.)
U takvim situacijama nepoklapanja stanja na terenu i elitnih očekivanja - koje je maltene svakodnevno - naša kulturna i politička elita reaguje nevericom i pribegava (nedokazano autentičnom) Hegelovom odgovoru na zamjerku „a da šta ako se realnost ne uklopi u vaš filozofski sistem“, citiram: „time gore po realnost“.
Uzmimo primer. Posle Kumanovskog sporazuma i povlačenja srpske vojske i institucija s Kosova, srbsku kulturnu i političku elitu je obuzela teška neverica, iako je - bar na papiru - srpska vojska pobedila, a podeljena su i odlikovanja i sablje.
Malo je ko na „našu pobedu“ gledao sa nevericom, ali zato kad je tzv. Kosovo proglasilo nezavisnost - što je bilo 150% verovatno - srbsku kulturnu i političku elitu obuzela je teška neverica. Majke DSS-ovske invencije su demantovale kosovsku nezavisnost štampanjem par hiljada bedževa na kojima je pisalo „Kosovo je Srbija“, a upriličen je i „veličanstveni“ miting, tokom kog je u znak odmazde demoliran Beograd. Na to je malo ko gledao s „nevericom“. Hegel je likovao na nebesima.