FAMOZNO: KU­L­T­U­RA NEVERICE

Ne­ma da­na u ko­me u no­vi­n­či­na­ma se­r­b­skim ne­će­te nai­ći na reč „ne­ve­ri­ca“.

Svetislav Basara

05.10.2024.

Kurir

 Utu­ra­ju­ći tu reč i gde tre­ba (a re­t­ko gde tre­ba) i gde ne tre­ba, po­lu­pi­sme­ni no­vi­na­r­ski kor se­r­b­ski ho­će da ista­k­ne dra­ma­ti­č­nost ne­ke si­tua­ci­je, pa će, re­ci­mo, opi­su­ju­ći tu­ču po­ma­h­ni­ta­lih uče­sni­ka/ca „Za­dru­ge“, na­pi­sa­ti da su „osta­li za­dru­ga­ri sve to po­sma­tra­li u ne­ve­ri­ci“.


Ili na­j­re­cen­t­ni­ji, ju­tro­šnji pri­mer iz mo­je sve neo­mi­lje­ni­je žu­ta­re, Blic. U re­po­r­ta­ži o že­sto­kom ne­vre­me­nu i po­pla­vi u Ja­bla­ni­ci (BiH) nai­la­zi­mo na sle­de­ću re­če­ni­ci: „Na uli­ca­ma se mo­že vi­de­ti tek po­ne­ki pro­la­znik ko­ji sa ne­ve­ri­com po­sma­tra ovu pri­rod­nu ka­ta­stro­fu.“ Da imam do­vo­lj­no ka­ra­k­te­ro­lo­gi­je - i da me ne mr­zi - mo­gao bih ce­lu na­šu da­na­šnju ko­lu­m­nu ispu­ni­ti pri­me­ri­ma opi­sa vr­lo ve­ro­vat­nih, uo­bi­ča­je­nih, čak sva­kod­ne­v­nih po­ja­va na ko­je se gle­da u „ne­ve­ri­ci“. (Sa ne­ve­ri­com.)


Isti­ni za vo­lju, i mo­ja ne­znat­nost je u di­ja­le­k­ti­č­koj fa­zi mla­dog ma­j­mu­na mno­ge stva­ri, lju­de i po­ja­ve po­sma­tra­la sa ne­ve­ri­com / u ne­ve­ri­ci da bi joj - kad je pre­šla u di­ja­le­k­ti­č­ku fa­zu sta­rog ma­j­mu­na - pu­klo pred oči­ma da je „ne­ve­ri­ca“ uvek bi­la ili po­sle­di­ca po­gre­šnih ve­ro­va­nja ili izne­ve­re­nih (po pra­vi­lu pre­te­ra­nih) oče­ki­va­nja bez kr­č­ma­ra. Ali tu bi već bo­lje pa­so­vao neo­lo­gi­zam „izne­ve­ri­ca“.


Osta­vi­mo mi po stra­ni sva­kod­ne­v­na izne­ve­ra­va­nja na­da, oče­ki­va­nja, že­lja, itd.; ona su ne­mi­nov­na, u izve­snom smi­slu i po­že­lj­na. Izne­ve­ra­va­nja nas mo­gu pou­či­ti mno­gim stva­ri­ma. Ra­di­je se po­za­ba­vi­mo ku­l­tu­rom i po­li­ti­kom ne­ve­ri­ce i šte­ta­ma po isto­ri­ju i ži­vot ko­je iz nje proi­zi­la­ze. Već sam u ne­bro­je­nim ko­lu­m­na­ma „isti­cao“ da glav­ni ne­pri­ja­te­lj sr­p­ske ku­l­tu­r­ne (do mo­ga) i po­li­ti­č­ke eli­te ni­su „ko­le­k­ti­v­ni za­pad“, Al­ba­n­ci (svih bo­ja) i Hr­va­ti, ne­go real­nost.

Ali ne sva­ka real­nost, da­le­ko od to­ga, ne­go isklju­či­vo real­nost ko­ja se dr­zne da se ne po­klo­pi sa oče­ki­va­nja, na­da­ma i že­lja­ma ku­l­tu­r­ne i po­li­ti­č­ke eli­te. (Uvek na pr­vom me­sto sta­vljam (main­strem) „ku­l­tu­r­na eli­ta“, jer je po­li­ti­č­ka eli­ta po­sle­di­ca ku­l­tu­r­nog obra­sca.)
U ta­kvim si­tua­ci­ja­ma ne­po­kla­pa­nja sta­nja na te­re­nu i eli­t­nih oče­ki­va­nja - ko­je je ma­l­te­ne sva­kod­ne­v­no - na­ša ku­l­tu­r­na i po­li­ti­č­ka eli­ta rea­gu­je ne­ve­ri­com i pri­be­ga­va (ne­do­ka­za­no au­ten­ti­č­nom) He­ge­lo­vom od­go­vo­ru na za­mje­r­ku „a da šta ako se real­nost ne uklo­pi u vaš fi­lo­zo­f­ski si­stem“, ci­ti­ram: „ti­me go­re po real­nost“.


Uz­mi­mo pri­mer. Po­sle Ku­ma­no­v­skog spo­ra­zu­ma i po­vla­če­nja sr­p­ske voj­ske i in­sti­tu­ci­ja s Ko­so­va, sr­b­sku ku­l­tu­r­nu i po­li­ti­č­ku eli­tu je obu­ze­la te­ška ne­ve­ri­ca, ia­ko je - bar na pa­pi­ru - sr­p­ska voj­ska po­be­di­la, a po­de­lje­na su i odli­ko­va­nja i sa­blje.
Ma­lo je ko na „na­šu po­be­du“ gle­dao sa ne­ve­ri­com, ali za­to kad je tzv. Ko­so­vo pro­gla­si­lo ne­za­vi­snost - što je bi­lo 150% ve­ro­vat­no - sr­b­sku ku­l­tu­r­nu i po­li­ti­č­ku eli­tu obu­ze­la je te­ška ne­ve­ri­ca. Ma­j­ke DSS-ov­ske in­ve­n­ci­je su de­man­to­va­le ko­so­v­sku ne­za­vi­snost šta­m­pa­njem par hi­lja­da be­dže­va na ko­ji­ma je pi­sa­lo „Ko­so­vo je Sr­bi­ja“, a upri­li­čen je i „ve­li­čan­stve­ni“ mi­ti­ng, to­kom kog je u znak od­ma­zde de­mo­li­ran Beo­grad. Na to je ma­lo ko gle­dao s „ne­ve­ri­com“. He­gel je li­ko­vao na ne­be­si­ma.