Filozof moći, koji je duboko razumeo mehanizme koji pokreću istoriju. Njegova realpolitika, često kritikovana, pokazala se kao izuzetno precizna u predviđanju budućih sukoba i kriza. Njegovo nasleđe nas podseća da su istorija i politika ciklični procesi, i da se obrasci ponašanja nacija ponavljaju kroz vekove. Bio je Nostradamus 20. veka. Njegove prognoze su bile toliko precizne da se čini kao da je imao pristup nekom tajnom znanju. Od raspada Jugoslavije do uspona Kine, Kisindžer je predvideo događaje koji su oblikovali naš svet.
Henri Kisindžer, ime koje je neizbrisivo urezano u anale svetske politike, često se opisuje kao briljantni um koji je oblikovao tok 20. veka. Njegova uloga u okončanju Vijetnamskog rata, otvaranju odnosa s Narodnom Republikom Kinom i smirivanju napetosti između supersila tokom Hladnog rata učinila ga je ikonom realpolitike. Međutim, iako je njegovo ime sinonim za složene geopolitičke poteze i diplomatske uspehe, pitanje koje se često postavlja glasi: ko je zapravo bio Henri Kisindžer? Da li je on bio arhitekta mira, posvećen stabilnosti i saradnji, ili je, naprotiv, bio hladnokrvni igrač na geopolitičkoj šahovskoj tabli, spreman na sve kako bi ostvario svoje ciljeve, bez obzira na cenu?
Njegova filozofija međunarodnih odnosa, ukorenjena u ravnoteži snaga, oblikovala je sve njegove ključne poteze. Kisindžer je verovao da se globalna stabilnost može održati samo delikatnim balansom između glavnih svetskih sila. Njegov pragmatični pristup oslanjao se na razumevanje političke realnosti, gde se ponekad, kako je verovao, moralni principi moraju prilagoditi da bi se postigao širi cilj - stabilan i predvidljiv svetski poredak.
Međutim, ono što ga je izdvojilo nije bila samo teorija već i njegova sposobnost da tu viziju pretoči u stvarne političke poteze. Kisindžer je, kroz pregovore, dogovore iza zatvorenih vrata i često nepopularne odluke, pomogao da se oblikuje kraj Hladnog rata. Međutim, njegov pragmatični pristup uvek je bio pod lupom kritike. Kritičari su ga optuživali da je ponekad bio previše realističan u svom pristupu, zanemarujući moralna pitanja i stavljajući nacionalne interese iznad ljudskih prava.
Kisindžerova poseta Narodnoj Republici Kini 1971. godine, koja je dovela do otvaranja odnosa između dve najveće svetske sile, smatra se jednim od njegovih najvećih postignuća. U to vreme odnosi između Kine i Sjedinjenih Američkih Država bili su na izuzetno niskom nivou. Nakon Korejskog rata i Kineske revolucije, Zapad je maoističku Kinu smatrao opasnim neprijateljem. Međutim, Kisindžer je prepoznao priliku - u svetu podeljenom između Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza, Kina je mogla postati ključni partner u balansiranju uticaja.
Kisindžerova tajna poseta Pekingu, organizovana u saradnji s predsednikom Ričardom Niksonom, promenila je tok istorije. Ovaj diplomatski potez ne samo da je doveo do obnove odnosa između Kine i SAD već je i iz temelja promenio geopolitički poredak. Kina je izašla iz izolacije i ušla na međunarodnu scenu, a odnosi između dve zemlje otvorili su vrata budućim ekonomskim i političkim partnerstvima. Ovaj potez mnogi smatraju jednim od najvažnijih diplomatskih uspeha 20. veka.
No, uprkos opštem priznanju ovog uspeha, bilo je i onih koji su ga kritikovali. Kisindžerovi potezi prema Kini naišli su na protivljenje među saveznicima SAD, posebno u Aziji. Tajvan, koji je do tada bio službeno priznat kao legitimna kineska vlada, našao se u nezavidnoj poziciji. Kisindžerovo približavanje režimu Mao Cedunga dovelo je do prekida formalnih odnosa s Tajvanom, što je izazvalo gnev u tamošnjim političkim krugovima.
Moralna dilema ili nužnost?
Jedan od najčešćih prigovora koji se tiče Kisindžera odnosi se na njegovu filozofiju „realpolitike“ - politike zasnovane na pragmatičnom pristupu, a ne na idealističkim principima. Kisindžer je verovao da međunarodni odnosi ne mogu uvek biti vođeni etičkim normama. Umesto toga, smatrao je da je stabilnost ključni cilj, čak i kad to zahteva kompromitovanje moralnih principa.
Kisindžerova fleksibilnost i spremnost da se prilagodi promenljivim okolnostima bile su ključne za njegov uspeh. Bio je svestan da se svet stalno menja i da je potrebno redefinisati nacionalne interese kako bi se prilagodili tim promenama. Njegova sposobnost da razume složene geopolitičke igre i pronađe kompromise činila ga je nezamenljivim pregovaračem na svetskoj sceni.
Međutim, upravo ta fleksibilnost često je bila predmet kritike. Njegovi kritičari optuživali su ga za nedoslednost i previše pragmatičan pristup. Njegova politika balansiranja između interesa velikih sila ponekad je vodila u potpuno suprotne politike. Na primer, dok je s jedne strane radio na otvaranju Kine, s druge strane Kisindžer je bio optuživan za podršku autoritarnim režimima i diktatorima širom sveta, te da često žrtvuje demokratske vrednosti radi šire geopolitičke strategije.
Najkontroverznija epizoda
Jedna od najkontroverznijih epizoda Kisindžerove karijere bila je njegova uloga u završetku Vijetnamskog rata. Iako su neki hvalili njegovu diplomatsku spretnost koja je dovela do potpisivanja Pariskog sporazuma 1973. godine, kojim je službeno okončan američki angažman u Vijetnamu, drugi su ga optuživali za produženje rata i nepotrebno prolivanje krvi.
Iako je Kisindžerova uloga u završetku Vijetnamskog rata donela mir, cena tog mira bila je visoka. Njegova politika bombardovanja izazvala je globalne osude i ostavila trajne ožiljke na regiji Jugoistočne Azije. Kisindžer je često opravdavao svoje odluke tvrdnjom da je bilo potrebno „podići cenu“ za Vijetkong kako bi se priveli pregovorima.
Nasleđe Henrija Kisindžera i danas izaziva oprečne reakcije. S jedne strane, njegovi diplomatski uspesi, uključujući otvaranje Kine, pregovore o kontroli naoružanja sa Sovjetskim Savezom i završetak Vijetnamskog rata, svrstavaju ga među najveće stratege moderne ere. Njegova sposobnost da predvidi globalne promene i prilagodi im se učinila ga je jednim od najuticajnijih političara 20. veka.
Kisindžer ostaje figura koja se ne može lako smestiti u jednostavne kategorije. Njegova ostavština je kompleksna i protivrečna. Dok ga jedni smatraju briljantnim strategom i arhitektom svetskog poretka, drugi ga vide kao hladnokrvnog političara spremnog da žrtvuje moralne vrednosti u ime pragmatizma. Njegovo nasleđe nastaviće da inspiriše rasprave, a njegova uloga u oblikovanju sveta kakav danas poznajemo ostaje nesporna.
Tamna strana Etičke dileme i kontroverze
Iza sjajne fasade Kisindžerove diplomatije kriju se brojne kontroverze i etičke dileme. Njegova uloga u bombardovanju civila u Vijetnamu, podrška autoritarnim režimima i zanemarivanje ljudskih prava samo su neke od tamnih mrlja na njegovom renomeu.
U trenutku kad je Henri Kisindžer preuzeo ulogu savetnika za nacionalnu bezbednost u administraciji Ričarda Niksona, rat u Vijetnamu već je duboko urezan u američku kolektivnu svest. Beskonačne slike vojnika u džungli, eksplozije napalma i miris neizbežnog poraza visili su nad Belom kućom. Kisindžer, hladan i proračunat strateg, odlučio je da ovaj rat ne može završiti kako je počeo - s nadom u brzu pobedu - već nemilosrdnom realpolitikom.
Kisindžer je brzo prepoznao Vijetnam kao šahovsku partiju, ali ona nije uključivala samo dva igrača. Iza zavese, neutralni Laos i Kambodža pružali su logističku podršku Vijetkongu, koristeći teritorijalne prednosti u ratu koji se vodio preko granica. Kisindžer je predložio nešto što bi u očima mnogih izgledalo kao politički nemoralno - tajno bombardovanje Kambodže.
Operacija „Menu“, nazvana po jelima s menija u vojnim operacijama, bila je brutalna. Bombarderi „B52“ američkog ratnog vazduhoplovstva obrušivali su se na kambodžanske džungle, s namerom da unište zalihe i skloništa Vijetkonga. Kisindžer je opravdavao ovaj čin tvrdnjom da je to neophodno za skraćivanje rata i zaštitu američkih interesa. Međutim, rastao je broj nevinih žrtava.
Iako su Kisindžer i Nikson krili kampanju, informacije su polako curile u medije, što je izazvalo bes i proteste širom sveta. Ova mračna poglavlja Kisindžerove karijere postavila su pitanja o granicama moći u međunarodnim odnosima i ceni koju je čovečanstvo spremno da plati za globalnu stabilnost.
Kritičari optužuju Kisindžera da je bio spreman da žrtvuje moralne principe kako bi postigao svoje političke ciljeve. Njegova podrška diktatorima poput Pinočea i Suharta izazvala je ogorčenje međunarodne javnosti.
Kisindžerova politika temeljila se na principu da su nacionalni interesi primarni, a moralne procene sekundarne. U kontekstu Hladnog rata, Kisindžer je verovao da su održavanje stabilnosti i sprečavanje širenja komunizma važniji od unutrašnjih poslova drugih zemalja. Ovaj pristup doveo je do toga da je američka administracija, pod Kisindžerovim vođstvom, pružila podršku autoritarnim režimima u Čileu i Indoneziji.
Salvador Aljende, demokratski izabrani predsednik Čilea, bio je prvi marksistički predsednik u slobodno izabranoj vladi u Americi. Uz podršku CIA i američke administracije, general Augusto Pinoče je izveo vojni udar 1973. godine, svrgnuo Aljendea i uspostavio krvavi diktatorski režim. Kisindžer je javno podržao Pinočea, tvrdeći da je njegova vlada nužna za održavanje stabilnosti u regionu.
U Indoneziji je general Suharto, uz američku podršku, svrgnuo predsednika Sukarna 1965. godine. Suhartov režim bio je poznat po masovnim pogubljenjima komunista i levičarskih aktivista. Nakon aneksije Istočnog Timora 1975. godine, indonežanska vojska počinila je genocid nad timorskim stanovništvom. Kisindžer je bio svestan ovih zločina, ali je nastavio da podržava Suhartov režim zbog njegove antikomunističke orijentacije i strateškog položaja u Jugoistočnoj Aziji.
Kisindžerova podrška Pinočeu i Suhartu imala je teške posledice za narode Čilea i Indonezije. Desetine hiljada ljudi su ubijene, mučene i nestale, a demokratija je bila ugušena. Osim toga, Kisindžerova politika oštetila je ugled Sjedinjenih Država kao zagovornika demokratije i ljudskih prava.
Kisindžerovo nasleđe je složeno i kontroverzno. S jedne strane, on je bio briljantan diplomata koji je odigrao ključnu ulogu u završetku Hladnog rata. S druge strane, njegova podrška autoritarnim režimima ostavila je mračnu mrlju na njegovom ugledu.
Pitanje o tome kako vrednovati Kisindžerovu ulogu u istoriji i dalje je otvoreno. Da li je on bio genije realpolitike ili amoralni političar koji je žrtvovao ljudske živote radi ostvarenja svojih ciljeva? Odgovor na to pitanje zavisi od toga koje vrednosti smatramo najvažnijima.
Kisindžerova politika realpolitike često je dovođena u pitanje zbog svoje pragmatičnosti. Njegova tvrdnja da je „moralna superiornost luksuz koji velike nacije ne mogu sebi priuštiti“ izazvala je žestoke rasprave o ulozi etike u međunarodnim odnosima.
Još jedna kontroverza vezana uz Kisindžera je njegova uloga u tajnim operacijama. Njegova umešanost u svrgavanje demokratski izabranih vlada i podrška terorističkim organizacijama bacila je senku na njegovu reputaciju. Uprkos svojim postignućima, Kisindžer je ostao kontroverzna figura. Njegova politika i dalje je predmet žustrih polemika, a njegovo nasleđe verovatno će biti predmet rasprava još dugo vremena.
Kosovska nelegalna nezavisnost
Milošević i demoni
l Kisindžer nije bio Miloševićev fan, ali je smatrao da je njegova demonizacija bila preterana. „Svi su videli Miloševića kao đavola, ali malo ko je pokušao da razume njegove motive i strahove“, istakao je Kisindžer. On je verovao da je rešenje trebalo tražiti u pregovorima, a ne u bombardovanjima.
Kisindžer je 2008. godine, kad je Kosovo proglasilo nezavisnost, izjavio da je nezavisnost Kosova presedan koji može izazvati dalekosežne posledice u međunarodnim odnosima. On je naglasio da podrška nezavisnosti Kosova predstavlja opasan presedan, jer bi mogla podstaći separatističke pokrete širom sveta. Upozorio je da bi priznavanje Kosova bez saglasnosti Srbije moglo destabilizovati druge regione sa sličnim separatističkim težnjama, kao što su Južna Osetija i Abhazija u Gruziji.
Verovao je da je nezavisnost proglašena jednostrano, bez dovoljne saradnje i kompromisa, što je dodatno komplikovalo odnose na Balkanu i s Rusijom, koja se snažno protivila nezavisnosti Kosova.
Kisindžer je bio igrač stare škole, gde su se potezi računali u decenijama, a ne u izbornim ciklusima.
Igra moći na krhkoj sceni
Kisindžer i Balkan
l Henri Kisindžer, veliki šahista međunarodne politike, nije bio direktni igrač na balkanskoj šahovskoj tabli, ali njegovi potezi svakako su se osetili. Njegov pristup svetu, zasnovan na realpolitici, ostavio je dubok trag na shvatanje Zapada o ovom burnom regionu. Za vreme Hladnog rata, Jugoslavija je bila Titov nezavisni baletni hor, koji je plesao između Istoka i Zapada. Kisindžer je taj ples smatrao elegantnim i korisnim. Jugoslavija je bila tampon zona, a Tito je bio majstor ravnoteže. Kisindžer je, kao zagovornik ravnoteže moći, podržavao ovu igru, videći u njoj šansu da se ograniči sovjetski uticaj.
Međutim, kad je muzika stala, a zavese pale, scena se pretvorila u krvavo bojište. Raspad Jugoslavije i ratovi koji su usledili zatekli su Kisindžera. On je bio kritičan prema zapadnom uplitanju, smatrajući da je ono samo pogoršalo situaciju. „Zapad je mislio da može da preoblikuje Balkan po svom ukusu, ali je samo uspeo da produbi podele“, rekao je Kisindžer.
Aleksandar T. Panić