Možda se pitate zašto našu redovnu petooktobarsku kolumnu pišem sedmog oktobra. Odgovor na to pitanje je: zbog istorijske distance.
Šala, komika, naravno, ali je fakat da sam se odavno distancirao od sluđenosti magičnim datumima, počev od Vidovdana, preko Sretenja, 27. marta, pa nadalje.
Kao i svake godine, i ove godine su novinčine serbske - bar one koje prelistavam - obeležavajući peti oktobar objavile razgovore sa istaknutim liderima DOS, vejači ovejane analitičke suštine su u tekstovima napisanim pre deset godina promenile datum i preštampali ih, čula se ovde-onde i poneka žalopojka za propuštenim šestim, pa čak i sedmim oktobrom, a već sutradan je sve prekrila SSŽ - standardna srpska žabokrečina, plus ruzmarin, snegovi i šaš.
Od pre izvesnog vremena potpuri tradicionalnih petooktobarskih žalopojki i naricanja dopunjen je floskulom - „sada vladaju oni koji su petog oktobra bili poraženi“.
Neće biti da su bili „poraženi“. Pre svega, ideja (manjeg) dela DOS predvođena Đindićem nije ni bila da bilo ko bude „poražen“, nego da svi budu integrisani u politički sistem dovršene i pravno uređene Republike Srbije. Poraženima je „pružena“ prilika da se reformišu, da se prilagode novim pravilima, pa posle šta kome bog i izbori daju. Možda bi tako i bilo da nije bilo jednog „pobednika“. Republika Srbija nije ostala (izgleda zauvek) nedovršena i pravno neuređena zahvaljući delovanju „poraženih“, nego radnjama jednog od pobednika, Koštunice. Pobednik je uspostavio državni kontinuitet s Miloševićevom/Ćosićevom politikom razvaljivanja države i pretvaranja Srbije (i Srba) u koloniju višećelijskih organizama.
Znate priču. Da se ne ponavljamo.
Zoran Đinđić nije poražen, ovo valja utuviti, on je ubijen iz sačekuše; bitna je to razlika. Izvesno je da bi Đinđić izgubio na prvim sledećim izborima, ali on se ni u ludilu ne bi osećao poraženim, nego bi rekao: „Pa dobro, idemo iz početka“ ili - ovo bi mu bilo najpamatenije - „Radiću nešto drugo.“ Osećanje poraženosti je poslednje utočište luzera i plačipički.
Duo fantastikus JexS-Palikuća je posle Đinđićevog streljanja polako vraćao Srbiju (i Srbe) na fabrička podešavanja, ali s „građanskim likom“. Jedina razlika u politikama „pobednika“ i „poraženih“ je bila ta što su pobednici (kobajagi) bili ZA EU, a poraženi PROTIV. Čim su u trenutku prosvetljenja poraženi okrenuli ćurak naopako i izjasnili se ZA EU, građanskoljotićevska politika se rasprsla kao mehur od sapunice i nastupilo je Visoko Carstvije.
Srpsko društvo - ne samo poražene snage - nije naprosto imalo kapacitet da iskorači u politički sistem zasnovan na građanskim slobodama, pravima i obavezama. Ali isto tako nije imalo ni volju ni razumevanje za folirantski građanski populizam i salonske ljotićevce.
I to bi bilo to.
Suštinski, samo su JexS i Koštunica poraženi, što ne znači da prethodni nisu napravili krš i lom. Ovaj drugi podnosi muški, ovaj prvi vrlo teško. Ako u ovom momentu začujete snažnu eksploziju, ne paničite, nije to Hezbolahova raketa koja je skrenula s putanje ka Tel Avivu i roknula u Avalu. Ne, to meni puza qwrz što su JexS i Palikuća poraženi.