Srbin kojeg su teroristi UČK oteli usred bela dana na aerodromu! Detaljna ispovest svakodnevne golgote od 41 dan: Samo pokušavam da izbacim te scene iz sećanja
U jeku ratnih dešavanja na Kosovu i Metohiji oteti su novinari, a zvanične informacije o njihovom nestanku još uvek nisu poznate javnosti, a posebno užasava to što ni mnoge porodice žrtava nisu upoznate sa detaljima istih.
Gost emisije "Crna hronika" na Kurir televiziji koju vodi Jelena Pejović, bio je Nebojša Radošević novinar kojeg su oteli teroristi UČK na aerodromu Slatina 1998. godine.
Prošle godine u Hagu, na suđenju Hašimu Tačiju i još trojici nekadašnjih komadanata terorističke organizacije OVK svedočio je i srpski novinar koji je '98. godine otet na Kosovu i Metohiji. On, ali i drugi poznavaoci prilika veruju da je na osnovu takvih svedočenja moguće dokazati da su četvorica optuženih naređivali ili znali za zločine koje su činili niži pripadnici OVK očekujući presudu.
Dva srpska novinara oteta su 18. oktobra 1998. godine u blizini maločas pomenutog aerodroma. Za 41 dan zarobljeništva promenili su tri lokacije, pušteni su, dobrim delom, zahvaljujući drugim kolegama novinarima koji su tada izveštavali sa Kosmeta.
Iako te godine nije bio zvaničan rat, svakako da su postojale ratne zone, pa je Radošević opisao kako je izgledao taj kobni dan oktobra kada ga teroristi kidnapuju i odvode u svojevrstan zatvor:
- Adem Jašari je sa svojom bandom već pravio zločine, to je bilo 1997. godine. Potom imamo 1998. godinu, tada je bila akcija u Donjem Prekazu i likvidarana je čitava ta ekipa sa njim na čelu. Oni su tamo svi bili usko vezani, tamo niko nikoga, uslovno rečeno, ne bi izdao, a shodno tome se epilog takav i očekivao kada je akcija sprovedena. Oni su se branili, to je maltene jedna tvrđava odakle se pucalo, policija je uradila to što je uradila. Logično je bilo da će to ostaviti i ogromne žrtve sa njihove, ali je bilo i sa naše strane. Na kraju je to ispalo kao neki okidač za ono što se dešavalo posle.
Radošević se dotakao života na prostoru Kosova, s' obzirom na to da je jedan period sarađivao i družio se sa tamošnjim Albancima:
- To je bio privid dobrog života koji je datirao 90-tih. Međutim, ljudi možda ne znaju ili se to negde izgubilo, ali mi Srbi smo tamo posmatrani kao građani drugog reda jer nas je bilo manje, a oni su uvek bili povezani ne dajući jedni na druge, ali su bili nadbrojčani, pa nije vredelo to što ni mi nismo davali na nas. Oni su imali svoj pogled na situaciju, mi smo imali svoj. Hoću da kažem, svi Albanci ili gomila su podržavali OVK, to je bilo tada, to se vidi i sada.
Potom se nadovezao i ispričao kako je došlo do samog kindapovanja:
- Prethodno je potpisan sporazum Holbruk-Milošević gde je na neki način primirje, trebalo je da dođe Misija OEBS-a, a došlo je do razgraničenja vojske i policije tadašnje Jugoslavije i pripadnika OVK, pa smo imali stanku 10-ak dana gde su prestali sukobi, ali oni su to iskoristili da se reorganizuju, nekako su se smestili na pozicije. Mi kada smo očekivali tu Misiju OEBS-a, to je ustvari taj 18. oktobar, oni su trebali da slete, mi smo otišli na taj aerodrom Slatina, a pošto su kasnili, kolega i ja smo iskoristili priliku da nešto okolo snimimo. Međutim, oni su se tu našli, napravili su punkt, mi smo prosto prošli kolima i desilo se da je njih 20-ak skočilo ispred nas, zaustavilo nas i tako smo oteti. To se desilo oko 13 časova, usred dana.
Radošević se osvrnuo na detalje otmice, gde su ga odveli i kako su mu se obraćali:
- Oni su nas zaustavili sa puškama uperenim u nas, prišao je čovek za kojeg sam saznao da je po stavu oficir nekadašnji JNA, Albanac, pričao je srpski fenomenalno. Mislim da je bio major. Tražio nam je vozačku dozvolu, ličnu kartu, bukvalno kao da nas je zaustavila policija. Proverili su automobil, mi naravno nismo imali oružja, imali smo diktafone i fotoaparat. Izbacili su nas iz kola, odveli par metara u neki jarak, a onda su nam vezali ruke, oči, da ne vidimo gde idemo, ali znamo da su nas smestili u Sedlare, mesto neposredno kod aerodroma, dakle smestili su nas na dve različite strane, u nekadašnji dom zdravlja. Tu je počelo prvo ispitivanje, kada su saznali da mi je otac fudbaler Dragan Radošević, rekli su mi da nemam za šta da se brinem, a da će za kolegu da razmisle.
Ovo je bilo dovoljno da Radošević i kolega budu netaknuti nekoliko sati, a šta se dešavalo narednih 41 dan, obelodanio je za Kurir televiziju srpski novinar iz Prištine:
- Nada umire poslednja, meni je kroz glavu prolazilo da dolazi OEBS, da je potpisan sporazum, rekli su da neće da me diraju, u startu razmišljam na pozitivan način i da bi bilo blesavo da nam se nešto desi. Prvih dana smo bili odvojeni, a ophođenje je bilo da možemo da odemo u neki WC, hranu smo dobijali redovno, dvaput ili triput dnevno, donosili su nam cigarete, tih dana nas niko nije dirao, niti tukao. Jednostavno sedite i čekate. Posle tih 3-4 dana došla je manja ekipa koja nas je ispitivala, to je prvi put da je nešto ličilo na ispitivanje, do tada nas ništa konkretno nisu ni pitali. Tada su nam rekli da smo optuženi za špijunažu, pokušao sam da objasnim da smo novinari i da nemamo ništa sa špijunažom. Potom je ušao jedan od komandanata sa puškom i udario me je kundakom u grudi, stavio mi je cev u usta, pokazivao mi je amblem UČK i da ponavljam šta to znači, ali nisam mogao da ponavljam jer je držao pušku u mojim ustima desetak sekudni.
Radošević je spomenuo kada su ga prebacili na drugu lokaciju, u kojoj je je iz drugih soba čuo krike srpskih policajaca.
- Dobričić i ja smo tada bili zajedno, to je neki osmi, deveti dan, tada su nas obavestili da smo oslobođeni i da sačekamo trenutak. To se pretovrilo u sutradan, a mi smo otpočeli štrajk glađu jer smo očekivali da ćemo biti pušteni svaki čas. To se na kraju pretvorilo u štrajk glađu od četiri dana, valjda im se to nije dopalo, a onda su nam ponovo rekli da će nas osloboditi, a za kaznu smo dobili, pretpostavljam za kaznu, prebačaj u Klečku. Klečka je kuća, na nekom proplanku, to nisu bili uslovi kao na prvoj lokaciji, to je bio neki podrum, spavali smo na nekakvom sunđeru, na zemlji, vršili smo nuždu u istoj prostoriji. Onda je upao tip, tada smo bili vezani, počeo je da šamara Dobričića i mene, onda mi je stavio nož pod grlo i to je trajalo par minuta, dok nisu došla dvojica tih terorista gde su mu rekli da prestane i da smo oslobođeni jer bi on mogao da bude kažnjen za torturu. Po njima se videlo da su prljavi i zli, ono pre je bilo dosta bolje u odnosu na njih. Kada su oni izašli, tada smo čuli, a kasnije sam i video da postoji još podruma i da tu još nekoga ima. Momka, mlađeg, su izveli, to smo videli kroz prozor sa rešetkama iz tog podruma, a oni su tog mladića, policajca izveli napolje i udarali do iznemoglosti, potom su ga vratili u podrum, a onda smo čuli da je tu još ljudi - prisećao se kobnih trenutaka svog života novinar Radošević, pa je nastavio sa opisom date situacije:
- Sve je to utihlo, sutradan su došli da nam kažu da smo osuđeni na 60 dana zatvora jer nismo imali propusnicu OVK za kretanje po njihovoj teritoriji. Mi smo satima slušali krike, šta su im radili nisam mogao ni da zamislim, to je užasna scena koju godinama pokušavam da izbacim iz glave. Tražio sam da dobijemo papir za zatvor, a oni su rekli da su to svi objavili u medijima.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs
BONUS VIDEO: