Stogodišnji Stevan Popratina, kapetan prve klase, učesnik Drugog svetskog rata i ratni vojni invalid iz Bačke Topole, inače i verni i najstariji čitalac Kurira, preminuo je danas u svom domu.
Ovaj svet, na kojem je proveo čitav jedan vek i proživeo život o kojem može da se napiše roman, napustio je mirno, bez buke, u porodičnom domu.
- Zaspao je i jutros se nije probudio - rekao je za Kurir njegov unuk Radomir Marčeta koji kaže da su njegovi najmiliji tužni, ali smireni jer se nije mučio.
Deda Stevan, podsetimo, preživeo je ratove, infarkt i koronu, a pobedio je i rak grla. Srećan, voljen i poštovan, uz prijatelje i rodbinu, u martu ove godine zamislio je želju i oduvao svećice na torti proslavljajući jubilarani 100. rođendan!
Kako je on bio verni čitalac Kurira, njegova porodica je tada, kao rodendansko iznenađenje, pozvala našu redakciju da budemo gosti.
Rođen je 11. marta 1924. na Kordunu, u zaseoku Klanac, opština Slunj. Imao je sedmoro braće i sestara. Najstarija je umrla mala. Živelo se teško, pričao je on.
- Celo selo je bilo siromašno. Naša kuća je faktički bila štala. Mi smo bili na spratu, a dole ovce i krave. Na tavanu miševi. Sećam se, majka skuva palentu i istrese je na sto, donese nam kašike i jedemo. Nije bilo tanjira. U školi smo nosili tablu, pisaljku i krpicu s kojom smo brisali tablu. Nije bilo voća, kao što danas deca jedu. Tražili smo divlje kupine i jabuke, i ako ih nađemo, eee, to je bila sreća... - pričao je on, rado se prisećajući detinjstva.
Kada je došao Drugi svetski rat i ustaše spalile ognjište pobegli su u šumu. Sa ocem i dva brata je od 1942. bio u partizanima. Stevan je sa, kako je pričao, više od 1.500 vojnika poslat da oslobodi logor Jastrebarsko u blizini Zagreba, jedini logor za decu u porobljenoj Evropi. Osnovali su ga Hrvati, a ne Nemci.
- Od Slunja do Zagreba smo išli peške, skoro 100 kilometara. Oslobodili smo oko 1.000 dece, koju su posle vraćali preživeloj rodbini, a mi smo se vratili na Kordun i u Liku. Ranjen sam 1943. u Gorskom Kotaru, kada smo napali nemački voz sa municijom. Pogodili su me geleri granate. U bolničkom šatoru su me zašili, gelere nisu vadili, pa tako i dan-danas imam po jedan u vratu i plećki - sećao se.
Rak grla mu je otkriven 1976. Operisali su ga i rekli da mora na zračenje. Odbio je rečima: "Ako moram da umrem, neka umrem." Išao je redovno na kontrole, srećom, nije se vraćalo.
Iz Belog Manastira 1998. se sa Koviljkom preselio u Bačku Topolu, jer se, kako je rekao, nije moglo više u Hrvatskoj. Godine 2014. imao je infarkt. Ugrađena su mu dva stenta, a 2020. je živu glavu jedva izvukao zbog korone.
Ono što ga je držalo u životu tako dugo bio je, kako je ispričao, rad i kuvana hrana, ali pre svega njegova porodica - ćerka Duška Marčeta, unuk Radomir Marčeta i praunuka Staša i drugi. Tako je i umro, u svom domu, u blizini svoje porodice koja ga je neizmerno volela i poštovala.
Deda Stevanu smo za rođendan predali simboličan poklon - tortu, svećice sa tri brojke, šolju sa logom i uramljenu naslovnu stranu Kurira sa porukom: "Srećan rođendan, deda Stevane!", a proslavi rođendana prisustvovao je i Nikola Selaković, koji je kao tadašnji ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja došao da uveliča slavlje kapetanu prve klase i borcu u Drugom svetskom ratu.
Sahrana će se, kako saznajemo, obaviti sutra u Bačkoj Topoli na istočnom groblju.